Београд, 28.07.2017. – Случај колега који су оптужени за наводно одавање службене тајне за аферу Сребреница 2015. отворио је Пандорину кутију у Министарству унутрашњих послова у погледу употребе и коришћења тајних података. Думановић и Трбовић су оптужени да су одали службену тајну а да документ наредбе о ангажовању у Поточарима нису ни видели. Други који том документу незаконито приступају не сносе никакву одговорност!
У то време, али и сада поједина лица самостално противзаконито проглашавају поједина документа тајним, док се истим документима приступа чак и без безбедносног сертификата.
Законом о тајности података, који се у Србији примењује од 2009. године прописано је како настаје тајни податак, ко га може прогласити као тајан, где се чува, ко и како може приступити таквом документу. Прописане су и казне за непоштовање закона, кривична санкција или прекршај.
Члан 98 – Закон о тајности података
Ко неовлашћено непозваном лицу саопшти, преда или учини доступним податке или документа који су му поверени или до којих је на други начин дошао или прибавља податке или документа, а који представљају тајне податке са ознаком тајности “ИНТЕРНО” или “ПОВЕРЉИВО”, одређене према овом закону, казниће се затвором од три месеца до три године.
Ако је дело из става 1. овог члана учињено у односу на податке означене, у складу са овим законом, степеном тајности “СТРОГО ПОВЕРЉИВО”, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
Ако је дело из става 1. овог члана учињено у односу на податке означене, у складу са овим законом, степеном тајности “ДРЖАВНА ТАЈНА”, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година.
Ако је дело из ст. 1. до 3. овог члана учињено из користољубља или ради објављивања или коришћења тајних података у иностранству или је извршено за време ратног или ванредног стања, учинилац ће се казнити за дело из става 1. овог члана затвором од шест месеци до пет година, за дело из става 2. затвором од једне до осам година, а за дело из става 3. затвором од пет до петнаест година.
Ако је дело из ст. 1. до 3. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити за дело из става 1. овог члана затвором до две године, за дело из става 2. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 3. затвором од шест месеци до пет година.
Без обзира на све то, овај закон у Министарству унутрашњих послова до скоро је био само мртво слово на папиру.
Напредак у примени закона видљив је након тумачења Министарства правде у вези потписивања изјава о тајности података у Управи криминалистичке полиције, када је тадашњи државни секретар изнео став да су ти обрасци о изјавама НЕЗАКОНИТИ.
Међутим, и поред законске обавезе да сва лица која приступају тајним подацима, треба да поседују сертификат, иста незаконита пракса се наставила а поверљива документа иду од руке до руку, како коме одговара.
Драстичан пример кршења Закона о тајности података је и сада већ чувена наредба 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године коју је донео Срђан ПАСКВАЛИ, тадашњи руководилац Управе криминалистичке полиције.
Пасквали је противно Закону о тајности података степеновао наредбу 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године ознаком “СТРОГО ПОВЕРЉИВО” и ако у то време није поседовао одобрење, нити је поседовао безбедносни сертификат степена тајности, коју иначе издаје Владина Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података. Сертификат му је издат тек четири месеца касније децембра 2015. године, ретроактивно такав документ не важи.
Без обзира на чињеницу да ПАСКВАЛИ није имао право да предметни документ класификује као тајан, нити о томе постоји одлука, документ је у МУП заведен као “СТРОГО ПОВЕРЉИВ” и као такав је заживео.
Тако на пример, за предметни документ поједини руководиоци наводе да је тајан, али то их не спречава да му приступају чак и без сертификата. Иста ствар је са Тужилаштвом, Сектором унутрашње контроле, Дисциплинском комисијом МУП и сл.
Они у својим изјавама и службеним актима наводе следеће:
Извод из кривичне пријаве коју су потписали Жељко Вортић и Мирослав Грбић из Сектора унутрашње контроле:
Извод из акта Вишег јавног тужилаштва ЗЈТ Радмиле Јовановић:
Извод из акта Вишег јавног тужилаштва ЗЈТ Биљане Јакшић:
Извод из акта Дисциплинске комисија МУП, Већа у Новом Саду:
Оно што је евидентно је да сва лица из МУП која се помињу у списима различитих предмета, не поседују безбедносне сертификате. Изузимајући тужиоце којима сертификати нису потребни, сходно одредбама Закона о тајности података.
Тако, Дејан Миленковић, Горан Нешић, Томислав Радовановић приступају предметној наредби 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године која носи ознаку тајности, тада без издатог сертификата за надлежна лица то не представља проблем.
Дејану Миленковићу процедура издавања сертификата није отпочета до 09.05.2017.године. Горану Нешићу и Томиславу Радовановићу сертификат је издат тек 14.01.2016.године.
Запослени у Сектору унутрашње контроле Жељко ВОРТИЋ, Миломир ПЕТРОВИЋ у време када су обрађивали кривичну пријаву коју су Младен Трбовић и Милан Думановић поднели против више лица у МУП, нису поседовали безбедносни сертификат за приступ тајним подацима, али им то није сметало да приступе и обрађују предметни акт 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године која носи ознаку тајности.
ВОРТИЋ Жељку и ГРБИЋ Мирославу није сметала чињеница да крше Закон о тајности податакас обзиром да не поседују сертификате. То им није представљало проблем када су састављали кривичну пријаву против Трбовића и Думановића, док су сами противзаконито приступали документу 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године која носи ознаку тајности. Њихов надређени старешина Милош Опрница који их је највероватније задужио предметом поседује сертификат али му не представља проблем што његови запослени то немају.
Ништа мања препрека да незаконито приступе предметном акту УКП 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године који носи ознаку тајности, није била ни члановима Дисциплинске комисије МУП, Већа у Новом Саду Петару Јеличићу, Кристини Бранковић, Слободану Јарићу и записничару Марини Тулаћ да без сертификата приступе тајном документу и на основу њега заснују одлучну чињеницу да је Думановић крив за одавање службене тајне и да га огласе кривим и дисциплинску меру престанак радног односа.
Шта више, цинично и безобзирно наводе следеће:
Непознато је да ли чланови Већа себе сматрају за изнад закона када исто тако крше закон, док не сносе никакве поседице.
Све ово кумулативно јасно показује да је Милану Думановићу и Младену Трбовићу нанета штета и где су наступиле штетне последице, управо од лица која су заиста прекршила закон тиме што су приступала документима са ознаком тајности а да за то нису била овлашћена. Док су Трбовић и Думановић никада нису приступили предметном документу, не поседују сертификат нити су икада потписали изјаву о чувању тајности података (приликом преузимања сертификата) а оптужени су за одавање службене тајне.
Синдикат полиције Слога о својим сазнањима обавестио је надлежно Министарство правде – Групу за надзор над применом тајних података као и Канцеларију Савета за заштиту тајних података али и Министарство унутрашњих послова где смо наишли на зид ћутања и непоступања.
С обзиром да постоје основи сумње да је акт 03/4 број 3634/15-6 од 10.07.2015.године донет од стране неовлашћеног лица, незаконито, те да служи за прикривање незаконите радње, затражили смо документ на увид. Решењем Министарства унутрашњих послова, захтев синдиката је одбијен уз образложење да је документ тајан. У даљем поступку пред другостепеним органом Повереником за информације од јавног значаја и заштиту података о личности затражили смо да се укине ознака тајности са тог документа.
Овом темом у нормалним демократским земљама тебало би да се бави надлежно тужилаштво. Када тужилаштво не ради поверени посао непристрасно и законито, бавимо се ми којима је стало да нам отажбина Србија постане правна независна држава у којој постоји правда која је једнака за све грађане.
Синдикат полиције Слога