Суицид у МУП, карцином који метастазира!

Београд, 22.01.2016. ЛИЧНИ СТАВ – Стручњаци наводе да је самоубиство активни или пасивни аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот, због различитих мотива. Према психоанализи, самоубиство је чин аутоагресије, израз садизма „супер-ега” који се окренуо против саме особе.

Самоубиство је очајнички „протест”, оно је чин побуне „ега” против тиранског суперега и, истовремено, последњи покушај задобијања његове „наклоности”. Према Фројдовој теорији нагона самоубиство је најдиректнији израз нагона смрти, односно импулса за тоталном аутодеструкцијом.

Податак Светске здравствене организације да милион људи годишње одузме себи живот, или да сваких 40 секунди нека особа у свету изврши самоубиство,  покушаји самоубиства су и до 20 пута чешћи.

У Министарству Унутрашњих послова Републике Србије од 2000. године суицид је извршило око 150 запослених. Највећи број њих су полицијски службеници који су себи живот одузели пуцањем из службеног ватреног оружја, вешањем или скоком са висине. Место извршења суицида је аутомобил, природа, стан или радно месо.

Према информацијама које потичу од Министарства унутрашњих послова узроци суицида су различити и у главном индивидуални. Стручних истраживања и анализа на жалост нема јер ова тема изгледа не побуђује довољну пажњу стручних кругова.

Нестручни кроје судбину стручнима!

Синдикати се слажу бар у једноме, послодавац – држава не чине баш ништа у циљу превенције самоубистава својих запослених. Покушаји да се на алармантан број суицида одговори формирањем адекватне централизоване и независне психолошке службе која би по узору на неке службе из суседних држава деловале самостално и независно, нису уродили плодом у главном због повређене сујете високих руководилаца у МУП. Тако смо запали у парадоксалну ситуацију да се нестручњаци питају за све, док се стручњаци оптужују да психолошку службу „кроје“ због личних интереса и болесних амбиција.

Да би се такве, по њима „болесне амбиције и лични интереси“ психолога осујетили, новом реорганизацијом и напредним променама унутар МУП, психолошка служба је деградирана и постављена у још гори положај него раније.

Тако, уместо да ову, по живот важну службу МУП унапреди и учини све да превенцијом смањи број суицида, чини се све да се служба угаси а психолози напусте Министарство, што се и дешава у претходних годину дана.

Ко је у праву, да ли синдикати или МУП показују чињенице а то су бројке. У последњих пар месеци од како се јавно говори о рационализацији радних места и отпуштању великог броја радника, претње, покушаји и суициди све су учесталији. Наравно, МУП се својски труди да докаже јавности да то нема никакве везе и да се ради о случајности. Ко је у праву, пресудите сами.

Suicid1

Лично, дуги низ година, кроз синдикални рад, бавио сам се овом темом, иступао у јавност, упозоравао, покушао да заједно са представницима МУПа дођем до одговора и решења проблема. Нисам успео, нити ја нити психолози који су нам помагали и давали стручне савете и мишљења. Једноставно ова тема министре не узбуђава превише.

Прочитајте и Ко су полицајци са шифром „Ф” Лист “Политика” 2012.

Питао сам се зашто је то тако, да ли су то људи без осећања и гриже савести или је нешто друго у питању. За претходног министра знам да није човек који нема осећања и који није био безосећајан за проблеме полиције. Покушавао је да помогне, чак је и јавно обећао и били смо надомак решењу. Избори и постављење новог министра прекинули су оно што смо започели.

Доласком министра Небоше Стефановића и Заменика шефа кабинета Дијане Хркаловић која је по струци психолог, мислили смо да ће се овај проблем решити брже него са претходним министром. Моја очекивања и  наде биле су узалудне. Пројекат за централизовану психолошку службу био је одбачен у самом старту. Уследило је тешко разочарење и прекид сваког даљег рада на изналажењу решења. Прихватили смо реорганизацију као нужно зло које је резултирало овим што нам се дешава, повећању броја извршених суицида. И ко је томе крив, зна се.

Крв је на рукама оних који нису учинили ништа а могли су и били су дужни.

Министра Небојшу Стефановића не познајем добро, не усуђујем се да кажем да ли га судбине ових људи и породица остављају равнодушним или га потресају. Оно што могу да видим на изразу лица а то су емоције, нема их. Или не уме да их покаже. Нико и не очекује да министар пусти сузу, али сви ми запослени очекујемо бар неке кораке у циљу унапређења психолошке службе у циљу превенције и спречавања суицида.

Ако држава и даље буде нема на епидемију суицида а актуелни министар и даље буде занемаривао овај горући проблем и рак рану која се као метастаза шири Министарством, не простаје нам ништа него да донесемо логичан закључак.

Државу не интересује проблем суицида међу полицијом!

Стиче се утисак да је Србији најекономичније да не предузме ништа јер је то и најмање материјално кошта. Сваки суицид је једно слободно радно место место више и једна плата мање. Породица не остварује право на пензију, држава према породици нема никакве обавезе. Друшто не сноси трошкове евентуалног лечења тог запосленог.

И све указује на то да се на тај начин, сасвим јефтино МУП чисти од запослених склоних суициду. А то што су сви ти људи у МУП дошли као потпуно здрави, никоме ништа, нема везе.

И све док у основном осигурању запослених не постоји ставка одштете у случају суицида, док се Посебним колективним уговором не обради и ова област и док се неко не позове на одговорност, запосленима неће бити боље. Проблем самоубистава завршиће се као дневно новинарство и још један новински чланак који ће се већ сутра заборавити.

Драган Жебељан

One comment

Оставите одговор