Београд, 28.09.2018. – У част стогодишњице пробоја Солунског фронта председник синдиката полиције Слога Драган Жебељан опловио је кајаком 100км око полуострва Ситонија близу Солуна. На кајаку је провео 6 дана, а током вожње имао је и озбиљне пехове.
Жебељан наводи: “Свој годишњи одмор планирао сам да проведем мало другачије од осталих. Пар дана пред пут купио сам француски кајак једносед на надувавање марке Itiwit, осмислио план пута и комби превозом запутио се у Грчку. Искрцао сам се у Вурвуру у намери да опловим Ситонију. Данима сам читао новинске чланке о великом јубилеју стогодишњице пробоја Солунског фронта и како држава Србија тај јубилеј не обележава. Искрено, то ми је јако засметало и због тога сам решио да дам свој скромни допринос.
На сам дан пута, отишао сам до Кнез Михајлове купио малу заставу Србије у намери да је истакнем на задњем делу кајака. Незаборавимо да се Српска застава поносно виорила Егејским морем и пре сто година када су наши ратници и рањеници превожени лађама. Зато сам желео да се и ове јубилерне године застава Србије залепрша грчким морем.
Првог дана у Вурвуру наилазим на први пех. Сео сам у кајак, отиснуо се пар метара у од обале и чуо шуштање ваздуха са дна кајака. Мој највећи страх се обистинио, чамац је бушан. Касније се показало да је дно кајака неквалитетно, порозно и да пушта ваздух на спојевима.
Пре сто година српски ратници су такође имали пех са француском муницијом. Случајност? Срећа, странице кајака су биле добре па су издржале тежину тако да ми живот није био угрожен. – Наводи Жебељан
Наставак приче можете прочитати из чланка Горице Авалић новинарке Телеграфа који је објављен под насловом: Драган је кајаком опловио Ситонију у част хероја Солунског фронта: Породица га је тражила преко полиције, а он ловио српску заставу у мору
Драган Жебељан већ годинама не иде на море као већина нас. Он не путује авионом, па чак ни аутомобилом и не спава по хотелима. Драган до мора стиже бициклом спава на околним плажама, а ове године отишао је корак даље, па је Ситонију обилазио – кајаком.
Човек би рекао да је у питању спортиста који се целог живота бави бициклизмом, али истина је да је Драган први бицикл, и то полован, купио тек пре три године, а истог лета њиме је отишао од Србије до црногорског примоја.
Није дуго чекао да се поново опроба у сличној авантури, па је окречући педале стигао до Грчке, до Хиландара. Пут је трајао месец дана, а дневно је прелазио око 100 километара.
– Ми циклотуристи возимо полако, волимо да уживамо у вожњи. Знате, није то обично педалање, јер ми носимо и 30 килограда терета, што умногоме отежава вожњу – прича Драган који када не вози ради као припадник Сектора за ванредне ситуације у МУП-у.
План му је био да са пријатељем ове године обиђе Крф у част пробоја Солунског фронта, али се овај план распршио када колега бицклиста није успео да добије годишњи одмор.
– Полицијски сам службеник и желео сам да на неки начин дам скромни допринос сећању на један од највећих догађаја у српској историји. На крају сам одлучио да пређем Ситонију француским кајаком “Итиwит” и да на тај начин одам пошту нашим рањеницима који су превожени француским бродовима преко мора – каже он за Телеграф.
Купио је француски кајак на надувавање тежак 11 килограма који може да се стави у ранац, спаковао храну, осам флаша воде и одећу у планинарски руксак, узео весла у руке и из места Вурвуру се запутио око полуострва.
– Вожња је била баш спора, просечно око 3 километра на сат. Као пешачење, само много теже, јер је све на рукама. Имао сам и упалу тетиве десне руке, али прошла је релативно брзо.
На кајаку је провео шест дана, а током пређених 100 километара имао је и пехова.
– Четири пута ми се бушило дно кајака, па сам ишао са пробушеним дном. То је било мало ризично. Лепио сам то како сам могао. У Сартију сам купио душек на надувавање и ставио га на дно кајака.
На срећу, неколико пута је успешно избегао кишу. Од јаког сунца на отвореном мору жестоко је изгорео, а спавао је по обалама где је све неуређено, нигде праве плаже на видику.
– Током пута сам се сусретао са мирним морем, али било је и таласа. Тада ми вода упадне у кајак, па је сунђерима избацујем. Специфичан је кајак јер мора нон-стоп да се вози, чим станете да одморите струје вас врате па сте џабе веслали – каже Драган.
Жалећи што не иде до Крфа да ода почаст настрадалим војницима, дао је свом путу патриотску ноту. На кајаку је носио заставу Србије.
– У једном тренутку сам погледао иза себе и видео да је нема, да је пала у воду. Нисам могао да дозволим да је изгубим, па сам се вратио по њу и нашао је како плута међу медузама. Извукао сам је из воде, наравно. Наши преци су животе дали за ту заставу и нису дали да падне у најгорим биткама, какав бих ја био да сам дао да нестане у мору – каже Драган.
Иако је стигао уморан, изгорео, са упалом мишића и пробушеним кајаком, најтеже му је пало када је сазнао колико се његова породица бринула.
– Неко је на Фејсбуку прокоментарисао мој пут као изузетно ризичан и рекао да могу лако да погинем на њему. То је видела моја породица која се толико уплашила што се не јављам, да су од грчке капетанији тражили извештај у Грчкој о томе да ли сам погинуо. А нисам могао да се јавим породици јер нема сигнала на води – прича Драган, док већ у глави кује планове о путу за наредно лето – бициклом од Србије, преко Албаније, до Крфа.
Песма “Креће се лађа француска” једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.
Ова “тугованка” настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму “Изгнаници”. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, “Креће се се лађа француска”.
Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог “црног континента”. Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, “македонском фронту” или “јужном (европском) фронту”. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…
Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.
Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.