Ево нас, браћо полицајци, после Првомајског протеста. Ми из синдиката – са радницима, студентима и слободоумним грађанима – гласно смо захтевали правду, закон и достојанство. Оно што нам овај систем годинама отима, а политика брутално гази.
А где је наш „црвени социјалиста“, наш драги министар Ивица Дачић?
Па… где би био? Таман је стигао да положи венац на гроб Димитрија Туцовића – вероватно да му се још једном извини што је социјализам претворио у црвену, шминкирану лаж, или у селфи с томпусом. А затим, храбро и хитро, одјурио је у Командно-оперативни центар МУП-а, са осмехом довољно фотогеничним за Инстаграм. Док његови полицајци – који све више личе на статисте испред белих шатора циркуса испред Дома Народне скупштине РС – гледају у земљу од стида и срама и бране пролаз грађанима, као да чувају нечији страх. Страх од сопствене пропасти.
Сећате ли се, саборци, оног чувеног 1. маја 2008, када је Дачић започео свој први „црвени“ успон у МУП-у? Пасуљ или прасеће печење на Макишу, дружење са синдикалцима, слогани о радничкој правди и социјализму… А данас? Ни пасуља, ни прасетине, ни позива, ни социјализма, ни социјалне правде. Данас је само страх – али не од неправде, већ од Господаревог погледа, позива и тона у говору. Да ли то његова министарска фотеља више нема точкове – већ поводац?
Данас полиција под Дачићевом командом више личи на чуваре белих шатора него на чуваре реда и мира. Ко су људи у тим белим шаторима – нико не зна. Али полиција стоји у стражи, као да чува зидине Вавилона. Зар председник више не верује ни својој полицији, па му требају шатор-батинаши? А ти, Ивице, стојиш у позадини, гледаш и ћутиш. Ходаш по танкој жици! Или не смеш да говориш, осим кад ти господар напише реплику.
Прича се да је Дачић добио укор јер полиција у Новом Саду није „одрадила“ студенте по вољи Господара. Није било довољно сузавца, штитова, палица, силе. Само голоруки студенти с транспарентима пружају пасиван отпор. Каква брука за полицију у Господаревим очима. Он бесан, траже ли се главе…
Да ли је министарска “глава на тацни” – или неког официра? А уместо отказа, неки „послушни руководиоци“ у Новом Саду добише награде: нове телефоне и паметне сатове. Само „поклончић“, ништа корупција – чиста љубав, браћо! Тужилаштво истражује, Ивица немо ћути. И даље хода по танкој жици… Или по поводцу…
Да не будемо неправедни – Дачић би ипак могао нешто да учини, или научи од свог заменика, Бранка Ружића. Он бар има храбрости да каже шта мисли, да прошета међу народом, чак и у време протеста – иако после добије по ушима. А ти, Ивице? Ни међу народ, ни међу раднике, ни међу полицијске синдикалце. Ружић је изгледа више наш – суштинско идеолошко црвен! Ивица је само понекад црвен, декларативно, једино можда ако му скочи притисак…
Е па, другови, док се наш драги Дачић и даље љуља на жици између Господареве воље и своје фотеље – ми из Слоге остајемо уз грађане. Уз истину. Уз оне који имају кичму. А кад дође следећи 1. мај, нека он и даље носи и полаже венац – ми ћемо носити чист образ!
П.С. Да сте били са нама тамо где вам је и место, као социјалиста, видели бисте да нас је испред Владе РС било много више од 6.000, како то неко из полиције преброја. Наши људи из полиције избројаше бар два пута више!
Извините министре на искрености, осећамо некако да смо “наши”, слични…
Ти представљаш Социјалистичку Партију Србије а ми Синдикат Полиције Слога, носимо исту боју, исту краћеницу СПС… У свемо усталом изгледа различити… А тако црвени…
📌 За све оне који јуче нису могли бити испред Владе Србије – ево сижеа дешавања:
– Радници, студенти и грађани окупили су се испред Владе Србије у знак протеста против неправде, страха и понижења.
– На протесту су говорили лидери синдиката и представници студената.
– Поруке су биле јасне: доста је било тираније, тражимо правду, достојанство, бољу Србију.
– Полиција је стајала као зид испред шатора и скупштине – не због реда, већ због страха власти.
– Није било инцидената, али било је доста страха… с друге стране полицијског штита.
– Слога је поново била уз грађане – и биће, и следећи пут.
„Ја могу да се борим са тобом, али не могу да се борим за тебе!“ — Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије и Народни посланик.
Зато устани и бори се!
Бори се за достојанство, за поштење, за живот који заслужујеш.
Бори се за професионализацију, за боље услове рада, за правду, за истину, за будућност у којој нећеш ћутати.
✊ Не дозволи да ти одузму глас.
✊ Не пристај на страх, на понижење, на ћутање.
✊ Није срамота борити се — срамота је окренути главу.
Јер само слободан радник је достојан радник.
Слога рађа снагу! Уједињени, можемо све.
Повезана вест: Veselinović: Mladi neće da nose pelene, hoće pravdu i dostojanstvo