27.07.2017. – Министарство унутрашњих послова Републике Србије и даље одбија да достави информације о томе ко је забранио ношење оружја припадницима Управе криминалистичке полиције када су били радно ангажовани 11.07.2015.г. у Федерацију БиХ у меморијалном центру Поточари.

И поред претње новчаном казном, по извршном решењу Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, одговорна и надлежна лица у Министарству унутрашњих послова одбијају да поступе по решењу које је извршно.

Без обзира на запрећену новчану казну коју Повереник може изрећи правном лицу, која је у распону од половине његових месечних прихода или до десет процената његових годишњих прихода које је остварио у Републици Србији у претходној години, МУП ћути. Такву казну Повереник може поновити и изрећи све док извршеник не испуни обавезе из решења. То је огроман износ у времену када министар и његови сарадници грађане обавештавају да новца нема.

Дакле, када нема довољно новца у буџету, када се припадницима јединица за борбу против организованог криминала исплаћују милионске одштете на име изгубљених спорова МУП са својим радницима, неко и даље наноси штету Министарству тако што дозвољава да Повереник новчано казни извршеника.

Ова чињеница када МУП ћути указује да Министарство унутрашњих послова не поседује захтев Федералне полиције Бих за пружање помоћи у обезбеђењу премијера у Поточарима 11..07.2015.године, с обзиром да захтева и није било.

Кристално је јасно да је читаву операцију осмислио неко од “шефова” унутар МУП док је наредбу о поступању потписао Срђан Пасквали и упутио је надрђенима на извршење. Према тој наредби, упућене су колеге на извршење задатка без службеног оружја, службених легитимација, без налога за извршење службеног задатка у иностранству, без права на медицинску помоћ. По доласку у Србију, МУП им није признао право на девизне дневнице, како прописи налажу.

Управо због чињенице да Дирекција за координацију полицијских тела БиХ која је део Министарства безбедности БиХ није обавештена о доласку и радном ангажовању полиције Милана Думановића, Томислава Радовановића и Горана Нешића у Сребреницу у Поточарима 10.07.2015. године, док је дипломатском нотом обавештена о доласку обезбеђења Александра Вучића, који су притом са собом носили службено оружје, јасно указуја да се радило о тзв. “Црној операцији” (Black operation или black op).

Црна операција је тајна или прикривена оерација која најчешће укључује тајне активности које спроводи Влада, владине агенције, војска, полиција или друга државна формација а спроводи се незаконито.

Кључне карактеристике црне операције су тај што је тајна и не може се приписати организацији која је извршила. Главна разлика између црне операције и оне која је само тајна јесте да црна операција подразумева значајан степен преваре, да сакрије ко је иза њега или да се чини да је неко други ентитет одговоран (операције “лажне заставе”).

Дакле, постоји основана сумња да су делови полиције УКП, односно извршиоци најнижег ранга, против своје воље укључени у такву незакониту операцију, а да то и нису знали, када су прикривено на територији стране државе глумили новинаре прикупљали информације у виду видео снимака.

Управо чињеница да полицијски службеници на задатку у страној држави нису смели да носе службене легитимације и оружје, недвосмислено јасно показује да је налагодавац био упознат са међународним правом и последицама уколико неко од полицијских службеника буде “идентификован као полицајац из Србије” или буде повређен.

Дакле, у случају када би припадници владине формације (војске или полиције) стране државе били ухваћени у нелегалној акцији са оружјем,  без знања и одобрења домаћина, то би се могло протумачити као неформална објава рата.

Обичаји везани уз објаве рата су уређени Хашким конвенцијама. Међутим, у 20. веку објава рата има све мање. Брианд-Келлогов пакт из 1928. године је државе-потписнице обвезао да се одрекну рата као начина решавања спорова, а опши пораст пацифистичког расположења у јавности након два светска рата је рат као такав учинио непопуларним и политички неприхватљивим.

Због тога су државе и владе након другог светског рата одустале од вођења ратова под тим именом, па се уместо тога користе еуфемистички изрази као полицијска акција, хуманитарна интервенција или једноставно “конфликт”, што обично са собом не повлачи обвезу формалне објаве рата.

Шта се у овом случају тачно десило, било би пожељно да утврде надлежни органи, односно тужилаштво. Јасно је да је дошло кршења прописа на штету запослених, међутим, највећу штету трпи Србија јер предметни случај сигурно оптерећује дипломатске односе двеју земаља.

За то свакако да нису одговорни узбуњивачи Думановић и Трбовић који су о томе јавно проговорили већ они који су овакву срамну прикривену акцију смислили а да притом запослене нису адекватно припремили и испоштовали њихова радничка права.

Моћници под заштитом државе су се на најгрубљи начин обрачунали са Думановићем и Трбовићем само зато што су се одважили да јавно гласно и јасно кажу да полиција мора да поступа законито. Они који су сматрали да је црна оерација тајна и да треба да остане тајна, поступили су онако како се и од њих очекивало, спиновањем су замењивали тезе а чинили све да угуше јавну реч а Думановића и Трбовића прикажу као издајнике.

Министар Стефановић се у јавности представља као легалиста, не желим да верујем да лично стоји иза ове афере и да скрива одговорне у МУП. Надам се да је криво информисан и да ће наћи времена да утврди истину.

Ипак, треба се сваког јутра погледати у огледалу и погледати себи у очи, препознати себе или се запитати ко је овај човек који наноси патњу другима на правди Бога. Само човеку без карактера и емоција, то није важно или му то не смета.

Срећа је у несрећи што нико од полицијских службеника учесника акције није повређен, или у најгорем случају није смртно страдао. Нејасно је како би остварио своје право с обзиром да се налази у иностранству, да нема путни налог или било који документ да се налази на радном задатку с обзиром да и сами знамо како се тешко доказују повреде и остварује право на осигурање.

О томе, како је бити рањен на задатку у Србији најбоље знају наше колеге, а о повредама у иностранству да и не помишљамо.

Драган Жебељан
председник синдиката