Београд, 06.12.2018. – Синдикат полиције Слога се по пуномоћју Младена Трбовића 2017. године обратио представком Заштитнику грађана због незаконитог поступања Жалбене комисије Владе и Министарстава унутрашњих послова. Након извршеног надзора, у циљу унапређења заштите људских слобода и права, Заштитник грађана упутио је Жалбеној комисији Владе Мишљење.

 

У стручном Мишљењу тадашњи заменик Заштитника грађана господин Милош Јанковић утврдио је одређене незаконитости у раду и поступању Жалбене комисије Владе који су се одразиле на тадашњег полицијског службеника и члана овог синдиката Младена Трбовића и још једног полицијског службеника.

У предмету који се односи на Младена Трбовић, Жалбена комисија Владе одбила је да донесе одговарајуће решење након жалбе на решење о распоређивању у Министарству унутрашњих послова.

На тај начин, због не доношења решења, Младену Трбовићу је повређено уставно право да изврши судску контролу другостепене одлуке, дакле да након окончања жалбе пред Жалбеном комисијом покрене управни спор пред Управним судом.

Подсетимо се, у сличном предмету од 20.11.2017.године који се односи на Младена Трбовића Заштитник грађана је  утврдио де је Министарство унутрашњих послова, Сектор унутрашње контроле незаконито и неправилно је поступило 31. децембра 2016. године на тај начин што у решењима о задржавању осумњичених, М. Д. и М. Т., донетим након полицијског хапшења, по одобрењу јавног тужиоца, нису образложени разлози за притвор, чије је постојање представљало основ за полицијско хапшење поменутих грађана. О тој теми писали смо у чланку: СУК незаконито поступао приликом задржавања Думановића и Трбовића

У конкретном предмету, Жалбена комисија Владе сматра да је недоношење решења легитиман поступак и да је на тај начин жалба жалиоца на решење о распоређивању одбачена. Занимљиво је истаћи да је председник Жалбене комисије господин Веселин Лекић најпре писмено обавестио овај синдикат да је поступак решавања жалбе Младена Трбовића у току, а да касније одбија да жалбу реши решењем. Уместо решења, Жалбена комисија се позива на одредбу из члана 143. ст. 1. Закона о државним службеницима по којој се сматра да је жалба одбачена протеком 30 дана уколико другостепени орган не реши жалбу.

Такође, веома је занимљио образложење председника Жалбене комисије Владе у коме наводи да комисија није могла да постигне сагласност око одлуке, јер се све одлуке доносе консензусом. С наше тачке гледишта ово је чиста бесмислица јер веће Жалбене комисије чине три члана, тако да одлуке доносе вићином. Посебно имајући у виду да је решење МУП било очиглено незаконито из бар два разлога, а то су чланови комисије, правници по струци морали да увиде.

• У решењу је наведено да исто не одлаже извршење – што је тада било незаконито;
• У решењу није наведено место рада полицијског службеника, одговарајућа Полицијска испостава, уместо речи наведана је само бројчана ознака из систематизације.

Према информацијама са којима располажемо, одрађено лице из Министарства унутрашњих послова захтевало да председник комисије не донесе решење како би се створио простор да Дисциплински старешина и дисциплинско веће окончају поступак и Трбовићу дају отказ, што су и учинили.

О тој теми писали смо раније у чланку: Незаконито решење о распоређивању озаконили отказом у дисциплинском поступку

У овом случају Заштитник грађана се није бавио незаконитм поступањем Министарства унутрашњих послова и спрегом одређених лица у МУП и Жалебној комисији, већ се бавио незаконитим радом Жалбене комисије Владе. Након окончања поступка Заштитник грађана је Мишљење доставио и Министарству унутрашњих послова и Синдикату полиције Слога.

На основу члана 138. став 1. Устава Републике Србије^[1] и члана 24. став 2. Закона о Заштитнику грађана^[2], на основу навода истакнутих у притужбама  А. А. и Младена Трбовића чији је пуномоћник Драган Жебељан председник Синидката полиције Слога, као и информација прибављених од Жалбене комисије Владе, полазећи:

• Од Уставом зајемченог права на једнаку заштиту права и на правно средство[3];
• Да је у надлежности Жалбене комисије Владе одлучивање о жалбама државних службеника из органа државне управе на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима[4];
• Од информација које је Жалбена комисија Владе доставила Заштитнику грађана: да у 2016. и 2017. години у 19 случајева није донела одлуке о жалбама полицијских службеника на првостепена решења Министарства унутрашњих послова, заузимајући став да је протеком законом прописаног рока за одлучивање поступила сагласно члану 143. ст. 1. Закона о државним службеницима;
• Да је притужилац А.А. изјавио жалбу против решења Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције 03 број: 112-12052/16 од 07. 09. 2016. године, као и да је притужилац Б.Б. изјавио жалбу против решења Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године; да у прописаном року, нити након његовог протека Жалбена комисија Владе није донела одлуке о жалбама притужилаца, већ је заузела став да је протеком законом прописаног рока за одлучивање поступила сагласно члану 143. ст. 1. Закона о државним службеницима, о чему је обавестила Министарство унутрашњих послова као првостепени орган.

У циљу унапређења заштите људских слобода и права, Заштитник грађана упућује Жалбеној комисији Владе:

 М И Ш Љ Е Њ Е

Пропуштањем доношења одлука по жалбама државних службеника на првостепена решења којима је одлучено о њиховим правима и дужностима, Жалбена комисија Владе не обезбеђује остваривање Уставом зајамченог права на жалбу, и поступа супротно законом утврђеним начелима и правилима управног поступка, као и принципима добре управе.

У интересу правне сигурности, ефикасног и делотворног остваривања и заштите права подносилаца жалби на првостепена решења је да Жалбена комисија Владе у будућем раду, у складу са законом прописаним надлежностима, благовремено доноси одлуке по поднетим жалбама.   

Р а з л о з и

Заштитнику грађана се притужбом обратио и Младен Трбовић преко Синдиката полиције Слога,  наводећи да је решењем Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године распоређен на радно место полицајац (УОСЛ) у Одељењу полиције. Против наведеног решења изјавио је жалбу 28. 07. 2016. године. Актом Жалбене комисије Владе бр. 000-03-6/2016-01 од 15. 11. 2016. године пуномоћник притужиоца је обавештен да је Министарство поменуту жалбу на наведено решење доставило другостепеном органу актом бр. 08/5/3 број 117-1955/16 од 03. 11. 2016. године. Истакао је да о жалби није одлучено, али да га је и поред тога, Министарство унутрашњих послова, Сектор за људске ресурсе, Група за људске ресурсе  актом бр. 119-6/2017 од 27. 07. 2017. године, позивајући се на члан 143. ст. 1. Закона о државним службеницима обавестио да је решење 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године коначно.

У међувремену, у дисциплинском поступку који је вођен против притужиоца, решењем Уп.бр. 116-2176/16 од 02. 09. 2016. године, изречена му је дисциплинска мера-престанак радног односа, због неоправданог изостајања са посла. Жалба коју је изјавио против тог решења одбијена је решењем Дисциплинске комисије Министарства унутрашњих послова РС, бр. 116-2176/16 од 05. 10. 2016. године.

У складу са чланом 25. ст. 5. Закона о Заштитнику грађана, Заштитник грађана је актом 1346-2943/17, дел. бр. 40297 од 02. 11. 2017. године покренуо поступак контроле законитости и правилности рада Министарства унутрашњих послова. Оцењено је да се притужба односи на повреду принципа добре управе, односно посебно некоректно поступање органа управе према притужиоцу, а имајући у виду акт Министарства унутрашњих послова, Сектор за људске ресурсе, Група за људске ресурсе бр. 119-6/2017 од 27. 07. 2017. године. Од Министарства је затражено изјашњење о основаности притужбe, o разлозима због којих је жалба притужиоца другостепеном органу достављена три месеца након њеног подношења, као и да образложи свој став изнет у акту бр. 119-6/2017 од 27. 07. 2017. године да је решење 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године коначно, иако Жалбена комисија Владе није одлучила о жалби притужиоца на то решење.

Имајући у виду став Министарства изнет у акту бр. 119-6/2017 од 27. 07. 2017. године, Заштитник грађана је актом дел. бр. 40296 од 02. 11. 2017. године од Жалбене комисије Владе затражио информацију да ли је одлучено о жалби на наведено решење и уколико није одлучено, да се изјасни о разлозима због којих то није учињено.

Министарство унутрашњих послова се актом 02/4 број 070-490/17-3 од 08. 12. 2017. године, изјаснило да је жалбу притужиоца доставило другостепеном органу након што су комплетирани сви списи предмета. Министарство се изјаснило да је првостепено решење постало коначно с обзиром да је Жалбена комисија Владе одлучила о жалби сагласно чл. 143. став 1. Закона о државним службеницима. У прилогу изјашњења Министарство је доставило акт бр. 112-01-1093/16-01 од 01. 02. 2017. године, којим је Жалбена комисија Владе обавестила Министарство да је по жалби Б.Б. изјављене против решења 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године поступила сагласно чл. 143. став 1. Закона о државним службеницима, са даном 19. 01. 2017. године.

Жалбена комисија Владе је актом бр. 112-01-1093/2016-01 од 20. 11. 2017. године информисала Заштитника грађана да је првостепеном органу доставила обавештење број 112-01-1093/16-01 од 01. 02. 2017. године да је у управној ствари поводом жалбе притужиоца на решење Министарства унутрашњих послова 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године, поступљено сагласно члану 143. став 1. Закона о државним службеницима, са даном 19. 01. 2017. године. Жалбена комисија Владе се изјаснила да у конкретном случају нема ћутања управе, будући да се сагласно наведеном члану Закона сматра да је жалба одбијена. Жалбена комисија Владе је информисала Заштитника грађана да је о томе првостепени орган обавестио притужиоца, као и да је притужилац покренуо управни спор због ћутања управе, који је у току.

***

Имајући у виду став Жалбене комисије Владе, Заштитник грађана је 02. 03. 2018. године, одржао састанак са представницима Жалбене комисије Владе, ради разјашњења спорног става Жалбене комисије Владе да у конкретним случајевима нема ћутања управе, иако нису донете формалне одлуке о жалбама притужилаца.

Представници Жалбене комисије Владе су истакли да је у наведеним случајевима Веће Жалбене комисије Владе стало на становиште да нема потребе доносити посебна решења о одбијању, јер то дозвољава поменути чл. 143. ст. 1. Закона о државним службеницима. Истакли су да поменута одредба Жалбеној комисије Владе даје право да не донесе решење о жалби. Изнели су став да у конкретном случају не постоји формално решење, али да не постоји ни „ћутање управе“, јер су поступили сагласно чл. 143 ст. 1. Закона, те у том смислу постоји и одлука, о чему се обавештава првостепени орган и жалилац, који даље може да остварује заштиту својих права у управном спору. Напоменули су да овакво поступање није пракса Жалбене комисије Владе, и да се на овај начин поступа када чланови Већа нису у могућности да постигну сагласност око одлуке, јер се све одлуке доносе консензусом, а да је то најчешће случај када сматрају да би одлука коју донесу била мањкава, односно када нису сигурни у исправност одлуке коју би требало донети, када првостепени орган не достави потпуну документацију неопходну за доношење одлуке, или је нејасно изјашњење првостепеног органа. Такође су навели да, када постоји довољно аргумената за образложење, Жалбена комисија Владе и након протека прописаног рока за одлучивање о жалби доноси образложена решења.

Актом број 112-01-288/2018-01 од 15. 03. 2018. године Жалбена комисија Владе је Заштитнику грађана доставила информацију да је од конституисања до 31. 12. 2017. године имала 35.268 решених предмета и да је од укупног броја у 19 случајева приликом одлучивања примењена одредба члана 143. Закона о државним службеницима. Уз акт од 15. 03. 2018. године Жалбена комисија Владе је Заштитнику грађана доставила копије списа предмета подносилаца жалбе А.А. и Б.Б.

Актом број 112-01-288/2018-01 од 18. 04. 2018. године Жалбена комисија Владе је Заштитнику грађана доставила информацију да се свих 19 случајева у којима је одредба члана 143. Закона о државним службеницима примењена на наведени начин односи на рад Жалбене комисије Владе у 2016. и 2017. години, као и да су у питању жалбе  полицијских службеника на првостепена решења које је донело Министарство унутрашњих послова.

***

Чланом 3. ст. 1. Устава Републике Србије^[5] владавина права одређена је као неотуђива претпоставка Устава, која почива на неотуђивим људским правима.

Чланом 36. ст. 1. Устава Републике Србије зајемчена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Ставом 2. истог члана прописано је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Чланом 250. Закона о полицији[6] прописано је да ако овим законом, прописима донетим на основу овог закона и посебним колективним уговором за полицијске службенике није другачије прописано, на права и дужности, рад и радне односе полицијских службеника, примењују се прописи о државним службеницима и посебан колективни уговор закључен у складу са тим прописима, општи прописи о раду и закон којим се уређује општи управни поступак.

Чланом 142. ст. 1. Закона о државним службеницима[7] прописано је да Жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса. Ставом 2. тог члана прописано је да Жалбене комисије примењују закон којим се уређује општи управни поступак.

Чланом 143. ст. 1. Закона о државним службеницима прописано је да је Жалбена комисија дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако тим законом није друкчије одређено, иначе се сматра да је жалба одбијена.

Чланом 144. ст. 1. Закона о државним службеницима прописано је да о жалбама државних службеника из органа државне управе, служби Владе и Републичког јавног правобранилаштва одлучује Жалбена комисија Владе, а о жалбама државних службеника из судова и јавних тужилаштава – Жалбена комисија судова и Жалбена комисија јавног тужилаштва.

Чланом 237. ст. 1. Закона о општем управном поступку^[8] прописано је да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок.

Чланом 19. ст. 1. Закона о управним споровима^[9] прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

Чланом 17. ст. 5. Пословника о раду Жалбене комисије Владе прописано је да веће одлучује већином гласова чланова већа, укључујући и председника већа.

***

На основу изјашњења Министарства унутрашњих послова и информација прибављених од Жалбене комисије Владе, Заштитник грађана је констатовао да Жалбена комисија Владе није у законском року одлучила о основаности жалбе А.А. на решење Министарства унутрашњих послова 03 број: 112-12052/16 од 07. 09. 2016. године, нити о основаности жалбе Б.Б. на решење Министарства унутрашњих послова 03 број: 112-252/2016-4 од 22. 06. 2016. године. Из достављених копија списа предмета, не може се закључити да је по жалбама притужилаца поступано у складу са Пословником о раду Жалбене комисије Владе. Према мишљењу Заштитника грађана на тај начин је повређено право притужилаца да у прописаном року буде одлучено о жалбама против одлука о њиховом радноправном статусу, и отежано им остваривање заштите права.

Неприхватљив је став Жалбене комисије Владе да у наведеним случајевима нема „ћутања администрације“, као и да одредба чл. 143. ст. 1. Закона о државним службеницима даје право Жалбеној комисији да не донесе решење о жалби, јер у смислу тог члана одлука постоји, те нема потребе доносити посебна решења о одбијању жалби.

И поред тога што Закон о државним службеницима у чл. 143. ст. 1. прописује да се сматра да је жалба одбијена у случају да Жалбена комисија не одлучи о жалби у прописаном року, Заштитник грађана је става да таква одредба не даје право Жалбеној комисији да не одлучи о жалби. Напротив, истим чланом прописана је дужност Жалбене комисије да одлучи о жалби у прописаном року. Заштитник грађана је става да смисао наведене одредбе, није да ослободи Жалбену комисију дужности, већ да државном службенику који је поднео жалбу, омогући заштиту права из радног односа чак и у случају да надлежни орган не изврши своју дужност. И поред заштите која је у том случају обезбеђена у управном спору, непоступање, односно неодлучивање о жалби, није и не сме да буде начин на који орган врши своју надлежност.

У вези са ставом да у конкретним случајевима нема „ћутања администрације“, морамо констатовати да је подношење тужбе због ћутања управе регулисано чланом 19. став 1. Закона о управним споровима. Тим чланом изричито је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта. Циљ овакве заштите је управо да се донесе одлука по жалби. Заштитник грађана сматра да  је обавеза другостепеног органа да, чак и са закашњењем, одлучи о основаности жалбе. Начин на који Жалбена комисија Владе тумачи одредбе чл. 143. Закона о државним службеницима, супротан је циљу успостављене заштите права државних службеника, међу њима и полицијских службеника, у управном поступку у којем се одлучује о њиховим правима и дужностима. При том, и сами представници Жалбене комисије Владе су на одржаном састанку навели да Жалбена комисија Владе доноси образложена решења о поднетим жалбама и након протека прописаног рока за одлучивање, и то када постоји довољно аргумената за образложење. Заштитник грађана је става да не постоје разлози који оправдавају неодлучивање Жалбене комисије Владе по поднетим жалбама. Чињенице које је Жалбена комисија Владе истакла као разлоге због којих у појединим случајевима није у могућности да донесе одлуку о жалби, могу се евентуално прихватити као разлози који отежавају рад Жалбене комисије Владе, али не могу бити разлози на које ће се Жалбена комисија Владе позивати правдајући невршење законом прописаних надлежности. Пасивно држање Жалбене комисије Владе у вршењу надлежности из свог делокруга доприноси одуговлачењу поступка, као и беспотребном, додатном оптерећивању Управног суда, и супротно је основним начелима управног поступка.

Основним начелима Закона о општем управном поступку[10] који је Жалбена комисија Владе била дужна да примени у одлучивању по жалбама  А.А. и Б.Б., предвиђено је да органи који поступају у управним стварима решавају на основу закона и других прописа (чл. 5. ст. 1). При вођењу поступка и решавању у управним стварима, органи су дужни да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и правних интереса других лица, нити у супротности са законом утврђеним јавним интересима (чл. 6. ст. 1.). Органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима, дужни су да обезбеде успешно и квалитетно остваривање и заштиту права и правних интереса физичких лица, правних лица или других странака (чл. 7.). У поступку се морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (чл. 8.). Поступак се мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (чл. 14.).

Из информација које је Жалбена комисија Владе доставила Заштитнику грађана закључује се да је у 2016. години и 2017. години примењивала одредбу чл. 143. Закона о државним службеницима на начин као и по жалбама А.А. и Б.Б., у 19 случајева и то по жалбама полицијских службеника на првостепена решења које је донело Министарство унутрашњих послова. Такво поступање ствара правну несигурност и нарушава принцип једнакости грађана пред законом и изазива сумњу у непристрасан рад Жалбене комисије Владе и селективно поступање у зависности од тога који орган је донео првостепено решење.

Осврћући се на информације добијене од Жалбене комисије Владе, Заштитник грађана истиче да не постоји право администрације на ћутање, нити право да се од странке, грађанина, запосленог… тражи да пише ургенције за поступање по уредно изјављеним, законом прописаним правним лековима. Позитивни прописи изричито говоре о „ћутању управе“ јер законодавац увиђа потребу да странци суоченој са пасивношћу органа управе пружи механизам заштите од тог, на жалост честог, манира управе. Наиме, законом утврђено право грађана да се у случају пасивног држања органа управе може обратити суду (чланом  19. Закона о управним споровима) не значи да је закон такво „ћутање администрације“ предвидео као редован вид одлучивања о захтевима грађана, већ да је предвидео механизам како се грађани могу одбранити од таквог неправилног држања органа управе. Одсуство поступања (нечињење) надлежног органа у ситуацији када је то поступање прописано и потребно типичан је пример „лоше управе“, дакле неправилно је и недозвољено.

Позитивни прописи и начела добре управе захтевају од органа да поступају и да предузимају мере у оквиру своје надлежности у законом прописаном року. Стандард добре управе не дозвољава нечињење и пасивност, већ тражи активан, ангажован став органа према обављању послова из свог делокруга, као и законито вршење тих послова ради остваривања циља због кога су органу дата јавна овлашћења. Органи јавне власти дужни су да сваком омогуће једнаку правну заштиту у остваривању права, обавеза и правних интереса и да странкама омогуће брзо и делотворно остваривање њихових права и правних интереса, а не да им отежавају остваривање права.

Одредбом члана 24. став 2. Закона о Заштитнику грађана прописано је да поред права на покретање и вођење поступка, Заштитник грађана има право да пружањем добрих услуга, посредовањем и давањем савета и мишљења о питањима из своје надлежности делује превентивно, у циљу унапређења рада органа управе и унапређења заштите људских слобода и права.

Уочен начин рада Жалбене комисије Владе представља сметњу за ефикасно и делотворно остваривање и заштиту права грађана па Заштитник грађана, сагласно члану 24. став 2. Закона о Заштитнику грађана, упућује Жалбеној комисији Владе ово мишљење ради унапређења рада, избегавања неуједначеног поступања и евентуалних злоупотреба приликом тумачења и примене одредаба члана чл. 143. ст. 1. Закона о државним службеницима, као и у циљу унапређења остваривања и заштите права грађана и спречавања сличних ситуација у будућности.

Копија мишљења доставља се и Министарству унутрашњих послова, ради указивања на ставове Заштитника грађана. Истовремено, Заштитник грађана користи прилику да Министарству укаже на потребу поштовања прописаних рокова за достављање жалбе другостепеном органу. У циљу поштовања важећих прописа и омогућавања Жалбеној комисији Владе ефикаснијег и делотворнијег рада, неопходно је да првостепени орган уз жалбу приложи и адекватно комплетиране списе предмета, са одговором на жалбу који садржи образложену оцену свих навода жалбе.

ЗАМЕНИК ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА
Милош Јанковић

Доставити:      

• Жалбеној комисији Владе

Копију доставити:

• Министарству унутрашњих послова,
• Младену Трбовићу преко пуномоћникa

[1] „Службени гласник РС“, бр. 98/2006.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 79/2005 и 54/2007.

[3] Чл. 36. Устава РС („Службени гласник РС“, бр. 98/2006).

[4] Чл. 142. и 144. Закона о државним службеницима

[5] „Сл. гласник РС“, бр. 98/2006.

[6] „Сл. гласник РС“, бр. 6/2016 и 24/2018.

[7] „Сл. гласник РС“, бр. 79/2005, 81/2005 – испр., 83/2005 – испр., 64/2007, 67/2007 – испр., 116/2008, 104/2009, 99/2014 и 94/2017.

[8] „Сл. лист СРЈ“, бр. 33/1997 и 31/2001 и „Службени гласник РС“, бр. 30/2010.

[9] „Сл.гласник РС“, бр. 111/2009.

[10]„Сл. лист СРЈ“, бр. 33/1997 и 31/2001 и „Службени гласник РС“, бр. 30/2010.