Под заставом и за заставу гинуло се у рату, застава није смела да падне непријатељу у руке и као таква за наше претке застава је била светиња. Да ли је застава Србије светиња и данас, за нас полицајце? Да ли је застава светиња и за високорангиране руководиоце који се појављаују у медијима и пред ТВ камерама? Од нас обичних-малих тражи се да све буде по ПС, а они високопозиционирани могу како пожеле.

Претходне недеље на „Телевизији Смедерево“ гостовала је у свечаној униформи начелница Полицијске управе Смедерево. Темa емисије је била серијска убиства у Србији и разоружавање грађана Србије.

Оно што је гледаоцима емисије упало у очи је лепа жена са јаком и упадљивом шминком и елементарно непознавање Уредбе o униформи, ознакама и опреми полицијских службеника које је начелница практично показала.

Началица је морала да зна који је редослед боја на српској застави и како се стављају еполете на раменима. У овом случају гледаоци су могли видети да су пуковнички чинови наопако стављени а да је застава Србије наопако окренута па је изгледала као застава Руске Федерације док је мали грб Републике Србије окренут наопако.

Ако би овај догађај посматрали очима обичног униформисаног полицајца који ради у ПУ Смедерево а од начелнице може да очекује добијање дисциплинске пријаве исти би се запитао да ли ће она одговарати за срамоту коју је својим понашањем нанела МУП?

Мени се намеће питање, хоће ли ико од “горе” начелници поднети дисциплинску пријаву за лаку повреду службене дужности због непрописног ношења униформе из члана 206. Став 1. Тачка 5. Закона о полицији. Или тешку повреду службене дужности због понашања које штети угледу МУП из члана 207. став 1 тачка 7. ? Чисто сумњам…

Као пуномоћник многих колега које сам бранио у дисциплинском поступку имао сам прилику да видим и прочитам све и свашта. Запосленима су покретали дисциплинске пријаве за разне ситнице и глупости. Чак и за саобраћајне прекршаје које су колеге чиниле ван дужности у својству грађана. Руководиоци су за такве прекршаје писали пријаве због наводног нарушавања угледа МУП. Један поступак и даље траје. Хоће ли тај колега одговарати?

Кажу да живимо и радимо у правној држави. Ново руководство у седишту Министарства чине професионалци, кажу легалисти, поштују прописе и закон. Бар се труде, и више него оно прошли. Коректни су. Некад се држе дате речи, понекад забораве шта су обећали попут систематизације… Ја се држим дате речи, њима на част оно што су заборавили, а обећали. Могу како хоће, обећања су за лаковерне. Ко ми је крив што верујем…

Немам дилему да ће претпостављени поступити по закону и покренути поступак утврђивања чињеница кроз дисциплински поступак. Можда је ово фото-монтажа. Шта ако јесте? Можда и није! Шта ако је неко ово намерно пустио да нашкоди колегиници? Како ли се осећа, верујем да пролази пако. И ја сам некад… Знам како је… Можда живимо у некој Орвеловој “Животињској фарми” немам дилему да смо сви пред законом једнаки, само су неки једнакији од других. Можда је она једнакија а сви остали једнаки…

За све оне који нису читали књигу Џорџа Орвела “Животињска фарма” ево сиже:

Стара свиња, под именом Мајор, покреће борбу против тираније фармера говорећи животињама да су оне све једнаке и браћа и да, кад једном свргну тиранина, не смију постати као он. Успијевају у свом науму, протјерују власника фарме, али након што Мајор угине, долази до преокрета. Наиме, свиње успијевају да постану вође и убиједе остале животиње да је то најбоље за све. Оне, мало по мало, постају као људи и започињу своју владавину над осталима. Њихова девиза, у почетку, била је да све животиње имају једнака права али касније то прераста у право мањине, односно свиња, које себи остављају најбољу храну, одлучују о обавезама других животиња, о томе које ће бити избачене из заједнице, не раде на фарми и живе у кући бивших господара. Баш као што је то чинио и фармер. Тако, њихов нови мото убрзо постаје „Све животиње су једнаке, али су неке једнакије од другихˮ. Остале животиње покушавају да се изборе против тираније свиња, али неке од њих због тога бивају и убијене. Након свега, свиње заједно са људима постижу уговор о експлоатацији осталих становника фарме, што их чини једнаким људима који користе животиње као робове у циљу прозводње хране и осталих производа. Оне постају исти онај тиранин против којег су започеле борбу. Овим споразумом свиње заиста постају као људи, што из перспективе животиња које посматрају састанак описују посљедње странице романа.

Јасно је, аутор романа користи алегорију да критикује друштвено уређење тадашњег Совјетског савеза 1943. године. Није се смело тада јавно, били су савезници. Ја не користим алегорију! Ја јесам искрен. Криво седи, право збори. Не желим да се подсећање на Животињску фарму схвати погрешно, нити користим алегорију да критикујем! Само кажем да је оној најнижој категорији радника дозлогрдило да слушају како смо сви исти и како закони важе исто за све. Е па не важе, одговорно тврдим! Поднесеш притужбу, праве те простим. Читаш одговоре, лажи, праве те лудим од сопствене памети. Колико је покренутих поступака против старешина, руководиоца, газда који своје јединице виде као своје феуде? Зна ли неко? Ја не! У МУП радим више од 20 година. Од 1996.год сам у резервном саставу тадашње Милиције. Добровољно сам 1999. године кренуо да гинем за отаџбину, најпре отац ангажован у ПВО затим ја као добровољац одлазим на КиМ… Мајка плаче остала је сама са сестром, кука како ће ако обојица погинемо. Кажем јој дужност нам је да гинемо ако треба, за заставу, за народ за земљу. Данас заставу ето нако носи наопако. Гостује на телевизији. Она је пуковник ја немам ни чин… Нисам ОСЛ, узели Глок, поклон од министра. Тако су тада други одлучили, систематизацију праве они који немају појма које послове радиш, заслуге се у одбрани земље не признају… И сада кажу не треба ти пиштољ, имаш експлозив, довољно ти је… Неке друге јединице тај експлозив чувају дугим наоружањем. Ја уместо дугог и кратког имам лопату и ашов. Слично је! У служби да напредујеш не можеш, ниси подобан… Глуп сам ја за неко руководеће место… Кажу, превише видиш, превише знаш, језик ниси скратио. Не могу да ћутим, нисам покоран, нисам подобан! Ћутолози и климоглави кажу ми теба ћутати да би напредовао. Напредују они што неамају идеје, немају визије, инертни, они који раде што им се каже, климоглави, улизице, дадалице, гузоувлакачи. Кажу такво је време, не прилагођаваш се. Хоће ли доћи боље?

Хоће, долази то боље време, видим напредак, нисам слеп. Мило ми је, многе ставри иду на боље. Или сам само наиван? Али хајде да видимо… Опет се питам, мота ми се мисао по глави, да ли ће у овом случају важити “једнакост свих животиња на нашој плавој фарми”. Или сам са својих 50 још увек наиван, сањалица и идеалиста…

Да се вратим на тему, појављивање колегинице Веселе заокупирало је медије и јавност. Коментари баш ружни, посебно они из страних држава. Мисле људи да Весела није стручна, да је политички кадар. А није, чуо сам да је дуго у служби, прошла све линије рада. Па шта јој би? Покушавам да себе ставим “у њене ципеле” и опет, питам се шта како се то деси? Приметно исфенирана коса, пуно времена потрошено за шминкање. Трабало је изгледати лепо, женско је, разумем. Али зар поред толико времена пред огледалом да не примети окренуте чинове и заставу? Па зар грб Србије наопако? Можда је уморна, сугурно јесте, радило се ових дана. Гледам и моје колеге око себе, падамо на нос, премало нас је радимо високоризичан и стручан посао. За нас нема нових стручних кадрова. Заправо има, довшће нам неке само да се фиктивно воде, добиће ти УСО1 и ОСЛ и да заузимају место… А ми радимо са експлозивом, не смемо да грешимо! Заставу носимо прописно и поносно!

За моју јединицу нико и не зна, изгледа чак ни министар. Мора да смо баксузни или шугави… Ето пре неки дан двојца колега униште бомбу од 250 килограма из Другог светског рата никог није брига, нашима небитна ствар. Немци и французи о томе снимају документарне емисије. Колегама ни похвале ни награде. Ништа… Тако неко пре неки дан, неко посла војне деминере да у граду у кући унште осигурану кумулативну бомбу. Ми другачије радимо… Питам се, ко то мимо закона посла војску да ради наш посао? Сматра ли нас то неспособним? Ко нам то и зашто узима посао? Ето, њих хвале и медијски глорификују, нас не, иако поносно носимо заставу Србије на рукаву!

Можда убудуће и нећемо, носити, можда не заслужујемо…

Ето, моје јединице нема у новом нацрту правилника о униформи. Можда и боље, видим да се враћамо у неке седамдесете године, да не кажем у Титово време. А волео сам Тита иако га нисам упознао, волео сам ја и то време. Јованку сам упознао, причали смо о том времену, живела је од ината, херој без ордена! Време старе СФРЈ се никада неће врати, стари модел униформе неће вратити поштовање грађана према полицији. Поштовање и поверење се не враћају уз помоћ шапке и архаичне униформе. А што се моје јединице тиче, надам се да ће нам купити неко радничко одело, иначе и радимо по земљи и блату. Ако и неће да нам купе, купћемо сами како иначе већ и купујемо.

Искено жао ми је колегинице Веселе, зато искрен савет стручнака за ПР, мање шминке и убудуће више пажње на униформу. Људи у главном не памте оно што чују већ памте оно што виде.

А да ли наопако окренута застава и грб Србије на доле и чинови, представљају извргавање порузи и недолично понашање и нарушавање угледа МУП Ви просудите сами.