Београд, 08.06.2023. – Далеке 1999.године када је отаџбину требало бранити од НАТО алијансе грађани су несебично дали свој допринос учешћем у одбрани земље. Већина грађана се попут својих предака латила оружја, земља се морала бранити! Ретки су они који су тада избегли позив за моблизацију војске или полиције. Пркосно и поносно мушкарци су одлазили у рат, жене остајале са децом.
Они који су обукли униформу носили су је часно и поносно, Србију су ставили испред личних, породичних и професоналних обавеза, свесни да је живот пролазан а отаџбина само једна.
Не штедећи здравље и личну безбедност борили су се за народ и земљу. Они срећни вратили су се са успоменама, они мање срећни вратили су се нарушеног здравља, повређени или осакаћени. Неке породице нису имале среће, њихови најмили су за отаџбину дали оно највредније – живот. Ти хероји који погинуше, кажу њима је најлакше, они и не знају да их нема. Тешко је онима који су остали живи и гледају за шта смо се борили, најтеже је инвалидима. Живе живот недостојан човека. А требало би да живе као хероји јер то и јесу!
Овој није прича о рату за земљу, већ прича о “административном рату” који се дешава сада у миру. За право које припада сваком учеснику рата. Ово је прича о спорој и неефикасној администрацији која нарушава право грађана, посебно нас учесника рата. Ово је прича о администрацији каква не треба да буде, јер се за то нисмо борили.
Драган Жебељан – потпредседник синдиката
Ја сам у рат отишао добровољно као припадник резервног састава тадашње милиције. Имао сам тада добар стални посао у општини, нисам морао обући униформу, волео сам је као што је волим и данас. У станицу полиције јавио сам се одмах после пар дана од почетка бомбардовања. Отишао сам командиру и ставио се на располагање. Обукао сам униформу и добио задужење у “станичним евиденцијама”, био сам тада један од ретких информатичара. После пар дана казао сам командиру да не желим да седим у канцеларији док се моје колеге боре на Косову и Метохији. Рекао ми је Добро размисли, тамо се гине… И јесам размислио, ако ми је суђено, погинућу и на улици у миру…
Најпре сам оца испратио у војску, био је ПВО као што сам и ја. Он обучен за “троцевац 20/3”, ја у војсци радариста командни вод – сада у полицији. Одвезао сам га у Качарево поздравили се као да се никада више нећемо видети… За мој план да одем на Косово није знао, ни мајка није знала.
Када је већ било извесно да одлазим на Косово и Метохију, рекао сам мајци и сестри да одлазим и да се можда нећемо видети, светан да идем у рат. Тешко је то поднела. Сеоска кућа, њиве које су чекале да буду посејане, сестра у основној школи, све је мајка морала сама… Отај је био негде на ПВО положају са њим нисмо имали контакт.
Имао сам среће преживео сам рат. Косово и Метохија ми је и данас у сећању и души. Напустио сам посао у општини и засновао радни однос у МУП. Желео сам да будем полицајац, још од малена. За ту земљу које више нема сам се пушком борио тада, за бољу Србију се борим и данас.
Од одбране земље и учешћа у рату прошло је више од 20 година. Остао сам сасвим случајно жив. Могао сам бити и мртав, снајперски метак ми је прошао тик уз десно уво негде на положају на Јуничким планинама. Судбина је хтела да живим. Неки нису имали среће, посебно колеге из Зрењанина на истом положају…
Пре месец дана пита ме колега да ли сам регулисао борачки стаж. Нисам! Увек пре нађем времена да помогнем другоме, себи увек на крају, кад стигнем… Такав сам. Објасни ми Пеца шта треба да приремим од документације. Помислим одлично, имам у војној књижици уписано учешће у рату. Сматрам да ћу брзо и лако добити уверење о учешћу у рату, постоје и евиденције.
Пред одлазак на годишњи одмор испланирам да поднесем захтев ПУ Панчево, рачунам законски рок је 8 дана, када се вратим чекаће ме уверење па могу у надлежној општини да поднесем захтев и све то да завршим док сам на годишњем одмору, да не излазим са посла.
Захтев потписан електронским квалификованим потписом предам електронски дана 21.04.2023.године због брзине и ефикасности. Очекујем потврду пријема, кад оно деси се ћутање. Поновим дописа за пар дана, тачније 24.априла, са е-адресе портпарола ПУ Панчево добијем потврду да је захтев запримљен. У потпису ПУ Панчево, уместо име презиме онога ко прима пошту. Изгледа стиди се да се потпише…
Одем на одмор, вратим се из иностранства а поште и даље нема. Наступило је ћутање управе. А закон и права грађанина… Кога још то у МУП брига! Па нисам се борио за нефикасну администрацију, већ супротно.
Пошаљем поново мејл, питам за статус предмета, опет ћутање…
И што рече мој пријатељ Пеца: “Борба непрестална…”
За оне који се питају шта даље, ево и одговора.
Постоје три начина, или пута:
- Да чекам па кад се ко смилује да достави одговор или решење којим одбија захтев;
- Да поднесем жалбу због ћутања управе другостепеном органу у МУП;
- Да се обратим Заштитнику грађана због нарушавања начела добре управе
Шта мислите који је начин решавања би био најефикаснији и да ли сте имали сличне проблеме са администрацијом у МУП?
Нешто размишљам, можда, ако није довољно то што у војној књижици имам уписан ратни стаж, неко из ПУ Панчево види ову објаву и фотографије, можда се присети… Или су ти који знају сви сада у пензији… Или можда ће се садашњи начелник ПУ Панчево сетити, можда ме је тамо негде видео…
П.С.
Било би лепо да је неко надлажен у руководству Србије, осмислио неки вид одличја-споменице за све уеснике одбране земље који су били на КиМ, попут некадашње Албанске споменице. Бар да то имамо као упомену, кад се већ тако лако одрекосмо Косова и Метохије… Да нам жртва не буде баш толико узалудна… А верујем, сваки полицајац би на униформи и споносом радо носио обележје да је бранио земљу. А и грађани, да знају са којим полицајцем-херојем разговарају. САЈ је то самостално осмислио у виду ратног крста, ми остали нисмо имали среће да се неко од руководиоца сети…
Потпредседник Синдиката полиције Слога
Драга Жебељан