Бити полицајац жеља је многих младих у Србији. Они најчешће бирају тај посао јер га воле и о томе сањају читав живот. Има и оних који су у тој служби залутали. Такви на посао гледају као на нужно зло и место на којем имају обезбеђену плату и одређене привилегије. На жалост по њих, привилегија нема, то су стереотипи којих се треба решити.
Највећи број кандитада, тачније 99% њих који имају завршену средњу школску спрему, пријављује се путем конкурса за специјализовано школовање у Центар за основну полицијску обуку у Сремској Каменици. Пре одласка на школовање, кандидатима се раде безбедносне провере и испитује здравствено стање. Тек након тога, кандидат је спреман да постане полицајац. После успешног школовања и практичне обуке кандидати полажу стручни испит и започињу свој радн на улици у некој од полицијских управа у Србији.
Међутим то правило не важи за све грађане Србије. И ако би сви кандидати за посао требали да имају једнаке услове, има и оних који су привилегованији у односу на друге.
Да се разумемо, није то противзаконито, држава се побринула да за своје “кадрове” отвори мала врата за пријем у радни однос. Тога је увек било и биће. На западу се то зове корупција. Код нас у Србији се зове партијско-пријатељско-рођачко удомљавање у државну фирму.
По прилици ствари, такви привилеговани не одлазе да раде на улицу, они се примају на најважнија и најстручнија места, самим тим и добро плаћена. Свој приправнички стаж почињу у таквим службама које би по логици ствари требало да буде врхунац нечије дугогодишње каријере.
Издвојићемо пример Одељења за безбедност министра које је до краја 2015. године било у склопу Кабинета министра. То је јединица у којој би требало да раде тешки професионалци са дугогодишњим оперативним стажом.
На жалост код нас се стручњак за безбедност који треба да брине о безбедности министра постаје и у фази приправичког стажа. Тако добијемо приправника средњошколског образовања распоређеног на радно место “послови безбедности” у Одељењу за послове безбедности у Кабинету министра.
Један од таквих стручњака је и Тинтор (Милана) Владимир из Београда који је радни однос у МУП засновао 07.08.2014.године.
Својевремено је Синдикат српске полиције, 02.10.2014. године тексту СКАНДАЛ: Док полиција штрајкује „ДР“ запошљава!? указао да је министар запослио свог личног тренера из теретане.
Одломак из чланка: Синдикат српске полиције сазнаје да је постигнут прећутан договор између „ДР“ и његовог пријатеља и личног тренера да наведени неће правити никакав проблем када буде дошло општег смањења плата полицијским службеницима, као и да се неће придружити ниједном синдикату, што је сасвим логично, јер њему боље заштите од министра и не треба. Истовремено, није било неке преке потребе да се озваничи било какав договор по коме ће његов пријатељ и лични тренер веома брзо напредовати у служби, јер је то био обичај и код претходног министра, те због тога не постоји потреба да се добра пракса мења. Да би био сигуран да овај неће ипак мало да „врдне“, ОН је свог пријатеља и личног тренера запослио у одељењу које се налази под његовом директном командом, у одељењу које се бави његовом безбедношћу, иако се оправдано може поставити питање да ли ће наведени уопште долазити на своје радно место или је његово распоређивање само формално.
Чињеница је да његова плата неће бити формална, већ стварна и веома завидна… И чак кад буде смањена, биће већа од садашње плате „обичног“ полицајца…оног који штрајкује, а којег „ДР“ назива „претњом по државу“, оног полицајца који, како он каже , „води рачуна о личним интересима“, оног који „купује шерпе и лонце на рате“.”
Можда ова вест и не би изазвала велику пажњу запослених да министар није Тинтора запослио и предложио га за ово одговорно радно место па му је и решење потписао, чак и у време забране пријема нових радника. Наравно, господин Тинтор се није нашао на списку за рационализацију и ако је у служби свега годину дана. Он као лични пријатељ и фитнес инструктор није заслужио да буде унапређен на радно место “анализа ризика” јер за Тинтора у МУП ризика нема, бар док му је ту Стефановић.
Ризични смо сви ми остали који смо годинама радили за ову државу, бранили је у свим оружаним сукобима, били рањавани, прележали разне болести које смо стекли у служби и дочекали да нас министар прогласи криминалцима, без и једног доказа. Аргумен силе и моћи требао је да буде јачи од истине.
На жалост, ово није једини случај и свакако да неће бити последњи. Овим се ништа неће променити, шта више изазваће гнев првог човека и његових сарадника, уследиће одмазда. Али истине ради, порески обвезници и сви ми запослени требамо да знамо у каквом друштву живимо и у каквом колективу радимо али и за какве се идеале и вредност боримо.
Зато опростите ми када кажем да у пригодне говоре и лепе речи министра не верујем. Не верујем у оно што министар пропагира а то је професионално напредовање у служби. Ово је пример и узор, ништа се није променило нити ће. Људи са везом ће и даље напредовати а вреди, радни и поштени неће моћи да покажу своје капацитете јер немају никога ко би их погурао ка врху.
Тужно и истинито.
Синдикат полиције Слога
Председник
Драган Жебељан