У каквом то свету живимо? Чини се да смо изгубили емпатију и оно мало људскости што смо некада имали. Окружени смо емоцијама које су потиснуте страхом… страхом од свега, често потпуно непотребним. Питам се, јер не могу а да не будем запрепашћена свакодневицом која ме окружује.

Радим и живим у објекту са 17 колега и колегиница. Сваки дан, они ме виде како се борим са ходалицом, пењући се и спуштајући низ степенице, а нико из страха не пружа помоћ.

Када се сретнемо унутар зграде, завлада тишина или изговоре тихо „здраво“, као да се боје да ће их чути. Међутим, на улици, одједном им није проблем да се јаве. Молим вас, ако је тако, радије се не јављајте!

Осећам се довољно искључено и понижено, као да је то био нечији циљ, а изгледа да је постао и ваш, с обзиром на то да сте пристали на такво понашање.

Пример тога је 31. март 2024. Када сам кретала из стана, размишљала сам да ли да узмем шеталицу. Знала сам да ми, осим можда случајних пролазника, нико неће помоћи да је носим.

Одлучила сам се за два штапа, иако сам знала да ће ме то коштати болова у рукама и кичми. Док сам се размишљала шта користити, прилази ми колегиница са рецепције, питајући треба ли ми помоћ. Одговорила сам јој да ако ће ми помоћ бити доступна само викендом (када то шеф не види), а не и радним данима, да то нема сврхе.

Осетила сам се веома понижено када ми је осорно одговорила да знамо шта се од нас тражи и да нам је забрањено пружати помоћ. 

(Необично, колегама је забрањено да пруже помоћ али су и обавезни да сачувају место за паркирање приватног возила некаквом шефу, иако то место није предвиђено за паркирање. Личи ли на страх  или полтронство?  прим.)

 

У том тренутку осетила сам дубоко разочарање. Да ли, ако нека виша инстанца има проблем са мном, то значи да ви немате право да поступате по својој савести? Окренула сам се и полако сишла низ степенице, осећајући немоћ и горчину.

Размишљала сам чак и да понесем шеталицу и пустим је да сама падне низ степенице, можда да убрзам силазак или чак да окончам своју муку. Осећај понижености и немоћи био је огроман, као да никада нисам била ту за колеге, као да никада нисам слушала њихове проблеме. Осећала сам се као да сам најгори човек на свету, иако чак и најгори међу нама имају више разумевања.

Други пут, један колега с рецепције довикнуо ми је да имам пошту и чекао… чекао да дођем. Када ми је пружио коверту, рекла сам му да се надам да због тога неће имати проблема с надређенима. Отишао је брзо без речи, окренувши ми леђа. Некада је волео самном да ћаска…

Када сам кренула на пут, други колега понудио је да ми помогне с кофером, али је касније рекао да му је због здравствених проблема забрањено да носи тешко, па из тог разлога не може да ми помогне и око шеталице.Схватила сам шта се дешава. Страх их је од последица, страх од губитка посла, страх од промена.

Али, заборавили су на једну основну ствар: на људскост и савест!

Где ли је то нестало?

Данас сам ја та која пролази кроз ово, сутра може бити неко други. Али, изгледа да би радије прешли преко нечије муке. Није важно да ли сам ја у питању. Данас сам то ја, сутра неко други.

Да ли заиста мисле да ће им то донети нешто добро?

Моје здравствено стање се погоршава, самопоуздање је на нули, а туга и неразумевање сломе ми сваки део бића. Не морају ми помоћи, али јесу ли свесни своје моралне одговорности?

Зашто се плаше? Зашто дозвољавају да страх управља њиховим поступцима? Ја никада не бих пристала на такво нешто, ма чиме ми претили. Чак и да стојим сама, до краја ћу стајати усправно! Они сагињу главе. Од страха или од стида?

Како бисте ви поступили?

Да ли бисте и ви могли немо да гледате и ништа не предузмете?

Хвала вам, драге колеге, на свакој сузи коју сте измамили из мене, али ја се нећу променити јер знам да су сви моји поступци исправни. Остаћу своја, без страха.

А вама, како Бог да.

Татјана Мировић,
секретар Синдиката полиције Слога

Текст је преузет са Фејсбука и уз примедбе је јавно објављен.

С обзиром на то да је рецепционерима у Самачком хотелу “Дурмиторска” забрањено пружање помоћи станарима и колегама, а неки од њих су такође болесни и не могу носити тешке предмете, Синдикат полиције Слога ће инсистирати да се на објекту самачког смештаја, где живи и ради Тања, постави рампа за приступ особама са инвалидитетом.

Ово би омогућило несметано кретање особа са инвалидитетом без зависности од туђе помоћи.

Ваш Синдикат полиције Слога