Београд, 03.07.2024. –Председник Србије, Александар Вучић, недавно је уверавао грађане да је Србија међу најбезбеднијим земљама у Европи и свету, упркос терористичком нападу испред Амбасаде Израела. Изјавио је да грађани не морају да брину за своју безбедност и да је Србија довољно јака да се избори са тероризмом. Неспорно да јесте тако, али…

Ипак, на терену је слика знатно другачија, а речи председника звуче као празна обећања.

Министар унутрашњих послова, Ивица Дачић, прогласио је “црвени ниво безбедносних претњи од тероризма” и најавио појачано присуство полиције на улицама. Док су полицијски службеници опремљени пиштољима, аутоматским пушкама, панцирима и шлемовима, припадници Специјалистичког тима за неексплодирана убојна средства, који раде са експлозивом, и даље су без адекватног службеног ватрено оружја.

Парадоксална је ситуација да се чланови овог тима, у време проглашеног “црвеног безбедносног аларма”, шаљу на терен потпуно ненаоружани. Док полиција са пуном опремом чува пронађене експлозивне направе, ови стручњаци транспортују експлозив без икаквог личног наоружања.

Како је могуће да се “црвени безбедносни аларм” спроводи парцијално у МУП, остављајући поједине полицијске службенике без адекватног оружја?

Лука Чаушић, в.д. начелник СВС

Вршилац дужности начелника Сектора за ванредне ситуације, господин Лука Чаушић, колико нам је познато, још увек није потписао захтев одељења за набавку полуаутоматских пиштоља за припаднике Одељења за заштиту од експлозивних остатака рата.Ни аутоматске пушке такође нису обезбеђене. Овај пропуст значи да ови службеници, по закону овлашћени да носе оружје, немају основна средства за заштиту. Шта је потребно да се овакав немар исправи? Да ли је потребна трагедија да би се предузеле неопходне мере?

Док председник Вучић присуствује седницама Колегијума начелника Генералштаба и најављује модернизацију и повећање наоружања Војске Србије, припадници Одељења за заштиту од ЕОР у МУП остају у сенци.

Овај неравноправни третман доводи у питање искреност председникових речи и указује на озбиљне пропусте у приоритетима државног врха. Има ли већег приоритета од безбедности оних који рукују експлозивом – најопаснијим оружјем?

Синдикат полиције Слога апелује на одговорне у Министарству унутрашњих послова и Сектору за ванредне ситуације да хитно реагују. Неопходно је обезбедити адекватно наоружање за све припаднике који раде са експлозивним средствима. Позивамо вршиоца дужности начелника Сектора за ванредне ситуације, господина Луку Чаушића, да одмах потпише захтев за набавку оружја који задржава његов помоћник, господин Горан Николић.

Сигурност наших грађана и службеника не сме бити компромитована неодговорношћу и немаром. Време је да се обећања претворе у дела и да се обезбеди адекватна опрема за рад за све оне који су на првој линији.

Примери немара у пракси

Данас су чланови Специјалистичког тима за неексплодирана убојна средства, за време проглашеног “црвеног безбедносног аларма”, кренули из Београда на терен у Зрењанин у циљу идентификације, транспорта и уништавања пронађене експлозивне направе. На путу им је пукла предња гума.

Без икаквог обезбеђења из Дирекције полиције, не наоружани, из магацина су преузели одређене количине експлозива – тротила, у циљу уништавања пронађене експлозивне направе која је чувана у Зрењанину.

Потпуно ненаоружани, они су из Београда до Зрењанина транспортовали војни експлозив тротил. У Зрењанину су затекли припаднике полиције под пуном ратном опремом који су чували експлозивну направу, а касније обезбедили специјалистички тим до импровизованог места за уништење.

Ова ситуација јасно показује парадокс у спровођењу безбедносних мера и немар према члановима Специјалистичког тима за неексплодирана убојна средства, који и поред високих безбедносних изазова раде свој посао без основне заштите.

Ризик од немара и неодговорности

Пошто чланови Специјалистичког тима за неексплодирана убојна средства, односно радници у Одељењу за заштиту од експлозивних остатака рата, полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица, немају лично наоружање, пиштоље и аутоматске пушке, поставља се питање шта би се десило ако би их криминалци или терористи напали и отуђили експлозив који користе за рад и уништавање опасних средстава?

Оваква ситуација би представљала озбиљан безбедносни ризик. Без адекватног наоружања, припадници тима не би могли да се одбране и спрече потенцијалну отмицу или крађу експлозива. Ово би могло довести до тога да експлозивна средства падну у руке криминалаца или терориста, што би им омогућило да их употребе за изазивање великих штета, па чак и губитака људских живота.

Недостатак адекватне опреме не само да угрожава безбедност самих припадника тима, већ и шире јавности, јер се оваквим немаром стварају услови за могуће катастрофалне последице. Ко ће за то бити крив?

Хоће ли тада кривицу преузети господа Горан Николић, Лука Чаушић или Ивица Дачић?