Ово је прича о једној страној туристкињи и инфлуенсерки која је током боравка у Србији, према сопственом сведочењу, доживела веома непријатно искуство управо тамо где је очекивала помоћ — у полицији Србије. О томе није прећутала. Снимила је видео, објавила га на друштвеним мрежама и своје искуство поделила са људима који је прате широм света.

И ту ова прича престаје да буде само њена лична ствар.

Јер међу онима који ће видети тај снимак налазе се и људи који тек планирају своје путовање, који бирају земљу коју ће посетити и који, пре него што спакују ранац, данас често погледају туђа искуства на TikToku, Instagramu, YouTubeu или Facebooku. Када туриста из Србије понесе лепу успомену, то је добра реклама за нашу земљу. Када понесе страх и разочарање, и то путује са њим.

Кејт Бар, која на интернету наступа као EduKate, кренула је у необичан подухват — пешке од Шкотске до Хонгконга, са ранцем на леђима и камером у руци. Њено путовање прати десетине хиљада људи, а свој садржај објављује на више друштвених мрежа. О њеној авантури писали су и страни медији, а њено путовање има и хуманитарни циљ.

Она зато није туриста који ће се вратити кући и своје искуство испричати неколицини пријатеља уз кафу. Људи који је прате свакодневно гледају земље кроз које пролази, људе које среће и начин на који се у тим земљама осећа. Њена публика тако, на неки начин, путује заједно са њом.

Зато оно што је доживела у Србији више није остало између ње и полицијске станице. Отишло је у свет.

Шта је испричала о српској полицији?

Према њеном јавном сведочењу, током боравка у Србији доживела је непријатан догађај и после тога се обратила полицији. Не знам све околности тог случаја, не знам шта се дешавало пре него што је камера укључена и не мислим да било ко може да буде проглашен кривим на основу једног TikTok снимка.

Али знам шта је она јавно испричала.

Она каже да је у полицији, уместо осећаја сигурности и помоћи, доживела разговор који је на њу оставио снажан утисак страха и понижења. Посебно помиње полицајку која јој је, како тврди, рекла: „Ово није Велика Британија“, уз помињање затвора ако не буде одговарала на начин који се од ње захтева.

Њена реакција била је:

„I’m not a criminal.“ — „Нисам криминалац.“

Мене та реченица посебно погађа.

Не зато што она доказује да је туристкиња у свему у праву, већ зато што показује како је тај сусрет доживела. Човек који дође у полицију јер очекује помоћ не би смео да из полицијске станице изађе са осећајем да је он сам постао проблем.

Ако се све догодило онако како она описује, онда је неко озбиљно промашио суштину полицијског посла.

@edukate__DISGUSTING Serbian Police Experience #edukate #serbia #corruption #bullying♬ original sound – Kate Barr

Полицајац не мора да верује. Мора да буде професионалан.

Као полицајац, добро знам да наш посао није да сваком човеку поверујемо на реч. Наш посао је да проверавамо чињенице, постављамо питања, тражимо доказе и поступамо по закону. Понекад морамо да будемо строги, понекад да издамо наређење, а понекад и да применимо овлашћење.

Али строгост није исто што и грубост, као што ауторитет није исто што и показивање моћи.

Полицајац не доказује свој ауторитет тако што ће човека преко пута себе уплашити. Прави ауторитет види се када службеник уме да користи своја овлашћења мирно, законито и без потребе да другом човеку доказује да је он „јачи“.

То је посебно важно када је преко пута њега странац.

Странац не познаје наш систем, не зна наше процедуре и често не зна коме да се обрати ако нешто крене наопако. Он види човека у униформи и очекује да ће му тај човек помоћи.

И управо ту почиње одговорност полицајца.

@edukate__Serbian Police follow-up 🇷🇸♬ original sound – Kate Barr

Један полицајац понекад представља целу Србију

Када странац дође у Србију, он не зна ко је министар, ко је директор полиције и како је организован МУП. Не зна ни колико хиљада полицајаца сваког дана поштено и ризично ради свој посао.

Он види једног полицајца.

И памти њега.

То можда није фер према свима који свој посао раде како треба, али је реалност.

За странца је полицајац лице полиције, а понекад и једно од лица Србије.

Зато униформа није привилегија. Она је одговорност.

Када је носи професионалац, она треба да улива сигурност. Када је неко доживи као средство за демонстрацију личне власти, штета не остаје само на једном разговору. Она се преноси на колеге, на професију и на државу коју сви заједно представљамо.

Србија већ има проблем са поверењем

Не мислим да треба да се правимо да се последњих година ништа није догодило.

Углед полиције у Србији веома је оптерећен политичким кризама, протестима и сталним јавним спорењима око поступања полиције. У таквој атмосфери сваки нови пример у којем се полиција представља као бахата или непрофесионална лако постаје још један разлог за неповерење. Ми у Србији то одлично занамо колико је српска полиција ефикасна, када и према коме. Сада то, на жалост знају и странци!

Ову причу не треба дочекати љутњом и аутоматском одбраном свега што долази из униформе.

Напротив.

Ако нам је стало до полиције, треба да нас интересује како је људи доживљавају.

Ако нам је стало до Србије, треба да нас интересује још више.

Не знам да ли ће један TikTok видео некога одвратити од доласка у нашу земљу. То не можемо знати. Али знам да данашњи туриста пре пута гледа туђа искуства и да један лош сусрет више не остаје у једној полицијској станици. Он може да стигне до хиљада других људи.

Ово говорим и као туриста

И сам сам путовао бициклом кроз стране земље. Прелазио сам границе, пролазио кроз места која не познајем, носио опрему са собом и много пута се ослањао на људе које сам први пут видео.

Никада нисам имао лоше искуство са полицијом у земљама кроз које сам пролазио. Шта више само лепа и позитивна.

Након повратка са путовања где сам прошао наколико земаља, прво лоше искуство било је са полицијом у Нишу на железничкој станици. Сви који су чекали воз билу су легитимисани. Зашто? Зар смо сви сумњиви? Чак и бабе које за руку воде своје унуке?

И зато знам колико човеку који је далеко од куће значи када угледа полицајца и не помисли: „Шта ће сада бити?“, већ: „Добро је, овај човек ће ми помоћи.“ 

Са нашима ми је лако, знам да морају, да имају сулуде норме за легитимисање… Али странци… Шта тек они помисле?

А полицајац треба да вам буде најбољи пријатељ у невољи. Понекад да вам покаже пут. Објасни шта треба да урадите. Упозна вас са процедуром. Успостави ред када сте уплашени.

Тај разговор можда траје пет минута, али се памти годинама.

Тако се гради слика о једној земљи. Најчешће на граници и према полицији.

И баш зато се често сетим своје пријатељице Снежане Радојичић, жене која  годинама бициклом путује по свету и чија су ми путовања била и узор и инспирација да и сам кренем на пут бициклом. Сећам се како је у својим причама умела поносно да пише о полицајцима које је сретала у различитим земљама, о њиховој професионалности и, што ми је посебно остајало у сећању, о помоћи коју је као жена и самостална путница од њих добијала. Није писала само о лепим пределима. Писала је и о људима који су јој, када је била далеко од куће, улили осећај да је безбедна.

И управо то је мој сан за Србију. Да једног дана наша полиција буде таква да сваки наш грађанин, а посебно странац који први пут долази у нашу земљу, може о њој да прича са поносом. Да каже да је у Србији срео полицајца који му је помогао, који му је објаснио шта треба да уради, који га је заштитио када му је било потребно. Да наша униформа буде нешто због чега ћемо се поносити, а не нешто од чега ће људи зазирати.

Јер суштина полицијског посла је проста: полиција је ту да помогне грађанину и да штити његову безбедност, а да криминалце и починиоце незаконитих дела открива и санкционише. Не може бити обрнуто. Грађанин не сме унапред да буде посматран као потенцијални криминалац, са неповерењем и подозрењем, само зато што се обратио полицији или зато што се нашао на погрешном месту у погрешном тренутку.

Добар полицајац зна да је човек преко пута њега пре свега човек, све док се не утврди супротно. Он може да буде опрезан, да поставља питања и да проверава сваку чињеницу — али то не значи да мора да понижава или застрашује. Напротив, управо у томе се и види професионалац: уме да буде неповерљив према чињеницама, а да истовремено буде коректан према човеку.

Зашто се уопште оглашава синдикат?

Зато што синдикат није само организација која служи за ”полутке и зимницу”.

Члан 6. Закона о раду синдикату даје и улогу у заступању, представљању, унапређењу и заштити професионалних интереса запослених.

А професионални интерес полицајца није само зарада, опрема и услови рада.

То је и углед професије.

Полицајац који поштено и законито ради свој посао има право да буде поносан што носи униформу и да очекује да му људи верују.

Зато не мислим да синдикат треба да брани сваког полицајца само зато што је полицајац. Ако неко прекорачи професионалну границу, то не треба заташкавати. Управо супротно — треба рећи да такво понашање штети свима.

Не бранимо Кејт Бар.

Бранимо стандард полицијске професије.

Униформа мора да буде штит, а не претња

Србија има шта да покаже. Имамо природу, историју, храну, градове и људе који умеју да буду домаћини. Туризам се, међутим, не гради само рекламама. Гради се искуством које човек понесе са собом.

Туриста памти хотел, ресторан, такси, случајног пролазника — али памти и полицајца.

Када му полицајац помогне, Србија добија једног доброг амбасадора.

Када га понизи или застраши, добија супротно. Кеј Бар се у Србији осетила понижено и уплашено од полиције.

Зато ова прича није важна само због Кејт Бар.

Важна је због свих оних који ће сутра доћи у Србију са ранцем, бициклом, аутомобилом или само са жељом да виде нашу земљу. Важна је и због наших полицајаца који не заслужују да туђе непрофесионално понашање баца сенку на њихов рад.

Не знам да ли је сваки детаљ онога што је Кејт испричала тачан. Не знам ни шта се дешавало са друге стране тог разговора. Али ако је суштина њеног сведочења тачна, онда морамо бити довољно поштени да кажемо:

Можемо боље.

И морамо.

Не због једне туристкиње, њених пратилаца или друштвених мрежа.

Због професије.

Због колега који сваки дан часно носе униформу.

И због Србије.

Јер када странац уђе у нашу полицијску станицу, он не види целу полицију.

Види нас.

Зато желим да, када следећи туриста дође код српског полицајца у невољи, из те станице изађе са мишљу:

„Добро је. Дошао сам на право место.“

То је полиција коју желим.

То је професија коју браним.

И то је углед Србије који сви заједно морамо да чувамо.

Не тражим полицију која ће сваком човеку веровати на реч. Тражим полицију која ће сваку реч проверити, али ће човека саслушати са достојанством. Тражим полицију која ће криминалца видети као противника закона, а грађанина као човека којег тај закон треба да штити.

Јер полиција није ту да грађанин доказује да није криминалац. Полиција је ту да утврди ко јесте — и да заштити оне који нису.

Драган Жебељан
Синдиката полиције Слога