Док се против обичних полицајаца дисциплински поступци покрећу због јавне речи и наводног нарушавања угледа МУП-а, Министарство већ недељама не одговара Синдикату полиције Слога ни на једно једноставно питање: да ли је против бившег начелника београдске полиције Веселина Милића уопште покренут дисциплински поступак и какав је његов радноправни статус?

Министарство унутрашњих послова од својих полицајаца тражи да поштују закон, процедуру и рокове.

Мада, изгледа, не од свих.

Неки су једнаки, неки су једнакији.

Када обичан полицијски службеник јавно проговори о проблемима у полицији, МУП уме врло брзо да пронађе повреду службене дужности, надлежног руководиоца и дисциплински поступак.

Када синдикални представник јавно критикује рад Министарства, процедура такође уме да буде брза.

А када Синдикат полиције Слога затражи од истог тог Министарства да каже шта је предузело према једном од својих највиших бивших руководилаца — наступа тишина.

Овога пута питање је Веселин Милић, бивши начелник Полицијске управе за град Београд.

Слога је 28. јула 2026. године затражила од МУП-а да одговори да ли је Милић и даље запослен у Министарству, где је распоређен након разрешења са места начелника, да ли је удаљен из службе и, пре свега, да ли је против њега покренут дисциплински поступак.

Ако јесте, Синдикат је тражио да МУП наведе за коју повреду службене дужности се терети, ко је дисциплински старешина, број предмета и датум покретања поступка.

Законски рок је прошао. Одговора нема.

И ту почиње прича о једном систему који од обичних малих полицајаца тражи дисциплину, а када треба да покаже како та дисциплина функционише на врху сопствене хијерархије — одједном постаје много мање речит.

Милић није био било ко у полицији

Веселин Милић није био службеник са дна хијерархије.

На место начелника Полицијске управе за град Београд постављен је 2020. године, а пре тога је био помоћник директора полиције.

Пет година касније, његово име је поново у центру јавности — овог пута због случаја „Сењак“.

После убиства Александра Нешовића у ресторану „27“ 12. маја 2026. године, Милић је разрешен са места начелника београдске полиције и ухапшен. Тужилаштво је саопштило да постоје основи сумње да је као начелник ПУ за град Београд извршио кривична дела у вези са прикривањем тешког кривичног дела.

Важно је: сумња није осуда, а о кривичној одговорности одлучује суд.

Али кривична и дисциплинска одговорност нису иста ствар.

И Закон о полицији то изричито каже.

Кривична одговорност не искључује дисциплинску ако иста радња истовремено представља повреду службене дужности.

Зато је питање Слоге потпуно легитимно:

Шта је МУП урадио на дисциплинском плану?

Одговор који МУП није дао сада је још занимљивији

Док МУП не одговара Слоги о дисциплинском поступку, „Данас“ је 17. августа објавио податке које је добио од самог Министарства о другој врсти контроле — тесту интегритета.

И ту се појављује податак који заслужује посебну пажњу.

Према одговору МУП-а, Веселин Милић последњих пет година није био подвргнут ниједном тесту интегритета. (Danas

Разлог који је наведен још је занимљивији: Сектор унутрашње контроле је проценио да је за функцију начелника ПУ за град Београд „неодрживо“ креирати релевантан сценарио за спровођење теста интегритета.

Дакле, човек који је руководио највећом полицијском управом у Србији није пао на тесту.

Тест није ни рађен.

Не зато што је утврђено да је интегритет неспоран, већ зато што СУК каже да није било могуће направити одговарајући сценарио.

То отвара много шире питање од Милића:

Ако Сектор унутрашње контроле не уме да осмисли тест интегритета за начелника највеће полицијске управе у земљи — ко онда контролише оне који контролишу полицију?

Начелник није био коруптивно ризично радно место?

Према одговору МУП-а који је објавио „Данас“, 2024. године спроведена је анализа ризика од корупције за ПУ Београд.

Радно место начелника ПУ Београд, како наводи СУК, није идентификовано као радно место са погодним институционалним и појединачним факторима који омогућавају корупцију. (Danas

То није исто што и тест интегритета конкретне особе. И ту разлику треба поштовати.

Али јавност ипак има право да пита:

Како је могуће да за функцију начелника највеће полицијске управе није утврђен ризик, а да истовремено СУК није могао да осмисли тест интегритета за човека који ту функцију обавља?

Ако је систем контроле добар, он би требало да буде најјачи тамо где су овлашћења највећа.

Имовина је проверена. Али тест интегритета није рађен.

МУП је „Данасу“ саопштио и да је Милић 2025. године био предмет контроле промене имовног стања.

СУК је упоређивао податке из катастра, Пореске управе, локалне пореске администрације и АПР-а са пријављеним подацима и, према одговору Министарства, није утврдио несагласности. (Danas

То је став МУП-а и тако га треба и третирати.

Али питања о Милићевој имовини нису почела после „Сењака“. БИРН је још 2022. писао о његовој имовини и становима у луксузној згради на Дедињу.

То само по себи није доказ незаконитости.

Али јесте разлог да се постави питање колико су контролни механизми МУП-а ефикасни.

Јер сада имамо необичан низ:

контрола имовине — спроведена;
несагласности — нису утврђене;
тест интегритета — није спроведен;
дисциплински статус после „Сењака“ — МУП не саопштава.

И све то односи се на човека који је годинама био на једној од најмоћнијих полицијских функција у Србији.

А ко је требало да покрене дисциплински поступак?

Овде прича престаје да буде ствар политичког утиска и постаје питање процедуре.

Закон о полицији каже да дисциплински поступак у првом степену покреће руководилац или лице које он овласти.

Али дисциплински старешина је друга улога: он води поступак и одлучује о дисциплинској одговорности.

Према Уредби о начину спровођења дисциплинског поступка, непосредни руководилац који сазна за повреду има обавезу да поднесе иницијативу за покретање поступка.

Ту је кључ.

Ко је непосредни руководилац Веселина Милића данас?

Ми то не знамо.

Не зато што нисмо питали. Него зато што нам МУП није одговорио.

Уколико је Милић и даље распоређен на месту помоћника директора полиције, онда се мора утврдити његова линија субординације. Ако је директор полиције његов непосредни руководилац, онда је питање иницијативе прилично јасно.

А ко потом доноси закључак о покретању поступка мора се утврдити на основу важећег акта о унутрашњем уређењу МУП-а.

Зато нећемо нагађати.

МУП има документ.

МУП зна где је Милић распоређен.

МУП зна ко му је руководилац.

МУП зна да ли је неко поднео иницијативу.

МУП зна да ли је донет закључак.

И МУП зна да ли дисциплински поступак постоји.

Само јавност не зна.

Према информацијама Слоге, проблем је — ко ће да стави потпис

Синдикат полиције Слога дошао је и до информација да се унутар Дирекције полиције и Кабинета министра већ недељама поставља питање надлежности за покретање дисциплинског поступка против Милића.

Према тим информацијама, акта се пребацују између различитих организационих целина, док се као образложење појављује ненадлежност.

И управо зато је МУП-ово ћутање толико важно.

Јер ако је реч само о обичној административној недоумици, онда је решење једноставно:

покажите акт који одређује надлежност.

Ако је поступак покренут — реците ко га води.

Ако није — реците ко је одлучио да га не буде.

Ако се води спор о надлежности — реците ко се са ким спори.

Ако се акта заиста недељама пребацују од једног руководиоца до другог — онда више не говоримо о техничкој ситници.

Говоримо о систему који не уме да одговори ко је одговоран.

Ми ипак знамо. Министар је руководилац органа и може да донесе закључак о покретању дисциплинског поступка. Како нам је рекао један дисциплински старешина: „Ко може мање, може и више.“

Дакле, пуковник Дачић као министар може све. Само ако сме!

Да ли се министар и директор полиције плаше Милићевих „фиока“?

И ту долазимо до најнепријатнијег питања.

Према информацијама до којих је дошао Синдикат полиције Слога, као један од разлога невољности да се против Милића покрене дисциплински поступак помиње се страх од његовог утицаја и информација које би, наводно, могле да се налазе у његовим „фиокама“.

То није чињеница коју можемо да потпишемо без доказа.

Али то је питање које се више не може игнорисати:

Да ли се министар и директор полиције плаше Милића и његових „фиока“?

Ако је одговор — не, онда би било занимљиво да објасне зашто МУП не може да каже ко је надлежан.

Ако поступка нема, зашто га нема?

Ако је покренут, где је закључак?

Ако је иницијатива поднета, ко ју је поднео?

Ако није, зашто није?

Питање није да ли Милић треба да буде осуђен.

То није посао новинара или синдиката.

Питање је да ли је систем који дисциплински утврђује одговорност својих службеника способан да примени иста правила када се на другој страни налази човек који је годинама био један од најмоћнијих људи у полицији. Несумњиво и сада је.

Када „мали“ полицајац проговори, систем уме да буде врло брз

Ту се појављује контраст који је тешко игнорисати.

Против полицајца Предрага Обрадовића из Крагујевца покренут је дисциплински поступак због јавног иступања. Случај је повезан са његовим присуством збору грађана и изјавом за Н1, а у дисциплинској квалификацији појавило се и „понашање које штети угледу Министарства“. Синдикат полиције Слога јавно је стао у његову одбрану.

Дакле, за полицајца нижег ранга систем је умео да буде врло конкретан.

Јавни наступ.

Иницијатива.

Дисциплински поступак.

Саслушања.

Рочишта.

Сада се поступак против Обрадовића завршава, а Слога чека одлуку дисциплинског органа.

Слично питање поставља се и у случају Драгана Жебељана, заменика председника Синдиката полиције Слога, против кога се такође води дисциплински поступак због јавне речи.

И ту је суштина.

Ни Обрадовић ни Жебељан не траже привилегије нити укидање дисциплинских поступака у МУП. Они траже да та правила буду једнака за све .

Јер ако је углед МУП-а вредност коју треба штитити, онда он не може бити вредан само када га, наводно, угрожава обичан полицајац.

Углед институције не чувају само они на дну хијерархије. Напротив, највећа одговорност лежи на онима који су на њеном врху. Ако се од обичног полицајца тражи да својим понашањем чува углед МУП-а, онда се то исто, и још више, мора тражити од његових највиших руководилаца.

Систем који ради само над онима који су му слабији није систем дисциплине

Ово није прича о томе да Веселин Милић треба унапред да буде проглашен кривим.

Није ни прича о томе да Обрадовић или Жебељан треба да буду изузети од одговорности зато што су синдикалци.

Супротно.

Једна правила за све — то је цела поента.

Али управо зато што Закон о полицији прописује да кривична и дисциплинска одговорност могу постојати паралелно, јавност има право да зна да ли је МУП урадио оно што је његов сопствени систем налагао.

Ако јесте — покажите.

Ако није — објасните.

Ако се још расправља о надлежности — реците ко је надлежан да ту расправу оконча.

Јер полицијска хијерархија не може да функционише тако што је свако надлежан када треба покренути поступак против малог полицајца, а нико није надлежан када треба испитати одговорност високог руководиоца.

То онда више није питање једног Веселина Милића.

То је питање како функционише цео систем унутрашње одговорности МУП-а.

МУП сада има прилику да демантује ову причу

Све што је потребно јесте неколико одговора.

Да ли је Веселин Милић и даље запослен у МУП-у?

На ком је радном месту?

Да ли је удаљен из службе?

Да ли је покренут дисциплински поступак?

Ако јесте — када, за коју повреду и ко га води?

Ко је поднео иницијативу?

Ко је донео закључак?

Који дисциплински старешина суди?

Ако није — ко је испитао постојање основа за покретање и на основу чега је закључено да поступак не треба покренути?

То су питања која је Слога поставила још 28. јула.

До данас, одговор није стигао.

Зато, док МУП ћути, остаје питање које није поставио само Синдикат полиције Слога.

Поставља га и логика система који би требало да важи једнако за све:

Да ли се министар и директор полиције плаше Веселина Милића и његових „фиока“ — или ће МУП коначно показати да за њих, као и за сваког другог полицајца, постоје иста правила?

Шта ви мислите?