Србија има систем у којем истрагом руководи тужилац, док људи и ресурси који ту истрагу спроводе остају у полицијској хијерархији. Када систем функционише, то не мора бити проблем. Када дође до сукоба надлежности, кадровских промена или осетљивог предмета, одговорност се, међутим, лако подели између две институције.
Тада се поставља једноставно питање: ко заиста командује истрагом и ко на крају одговара за њен исход?
Синдикат полиције Слога подржава увођење тужилачке полиције, али не као чаробно решење. Та промена има смисла само ако се истовремено уреде и питања независности, кадрова, одговорности и контроле, како полиције тако и тужилаштва.
Ко заиста води истрагу?
На папиру, одговор је јасан. Законик о кривичном поступку предвиђа да јавни тужилац руководи предистражним поступком и да су полиција и други државни органи дужни да поступе по његовом захтеву. Ако то изостане, тужилац може да затражи покретање дисциплинског поступка.
Али не знамо да ли се то у пракси икада догодило, у колико случајева, да ли је по таквом захтеву дисциплински поступак заиста покренут и, ако јесте, какав је био његов исход. Само то што би тужилац иницирао поступак не значи аутоматски да је он и формално покренут, нити да је поступак окончан утврђивањем одговорности.
Дакле, тужилац нема своју полицију.
Људи који прикупљају доказе, раде оперативне провере, излазе на терен и спроводе криминалистичке радње припадају МУП-у. Ко ће бити ангажован на конкретном предмету, ко ће бити премештен, ко ће напредовати и ко ће бити повучен из рада и даље зависи од полицијске хијерархије.
Закон о полицији даје министру овлашћења у односу на рад полиције, директора полиције поставља Влада на предлог министра, а полицијски службеник је дужан да изврши наређење претпостављеног, осим ако би тиме извршио кривично дело.
Ту настаје празан простор: шта се дешава када је интерес конкретне истраге један, а одлука полицијске хијерархије другачија?
Европска комисија у Извештају о владавини права за 2026. бележи, на основу навода саговорника, да полиција у пракси не поступа увек по упутствима тужилаштва и да постоје проблеми са њеном оперативном аутономијом у односу на политички утицај МУП-а. То нису налази о сваком конкретном предмету, али су озбиљна институционална питања која не би требало игнорисати.
Када систем запне
Неколико случајева показује зашто је важно да се ово питање отвори.
Овде не говоримо о утврђеној кривици било кога. Поступци су у току или нису окончани и важи претпоставка невиности. Ови примери су важни због начина на који институције функционишу. А према утиску грађана, институције лоше раде и нема задовољења правде.
Случај Далибора Драгијевића
Далибор Драгијевић преминуо је 7. априла 2024. године током полицијског задржавања у Бору. МУП је првобитно саопштио да му је позлило и да је преминуо природном смрћу, док су медији касније, позивајући се на налазе вештачења, објавили да је смрт била насилна.
Предмет је из Зајечара пребачен у Ниш.
За нашу тему важнији је наставак. Према извештајима медија из 2026. године, предмет је и даље у предистражном поступку, а јавности су саопштене информације да Сектор унутрашње контроле МУП-а није поступио по појединим налозима нишког тужилаштва и да је тражио додатно време.
Овде се отвара суштинско питање: када тужилац треба да контролише рад полиције, а орган који треба да спроведе његове налоге истовремено припада истом министарству чији рад контролише?
То није питање само једног предмета. То је питање организације и функционалности система.
Случај Данке Илић
У предмету нестанка Данке Илић Више јавно тужилаштво у Зајечару подигло је оптужницу против двојице окривљених. Медији су указивали на спорна питања у вези са доказима и исказима окривљених, док су они касније негирали раније дате изјаве и изнели тврдње о поступању полиције које тек треба ценити у поступку.
Суђење није окончано.
Овај предмет зато није доказ да је за резултат одговорна само полиција или само тужилаштво. Управо супротно. Он показује колико је тешко јасно раздвојити одговорност када тужилац руководи поступком, а полиција спроводи већину конкретних радњи.
Нови Сад
Слично питање отворило је и повлачење 17 полицијских службеника из радне групе која је радила на истрази финансијских токова повезаних са падом надстрешнице у Новом Саду.
МУП је саопштио да је разлог био нови систем класификације радних места. Тужилаштво за организовани криминал је, према Европској комисији, указало на проблем са достављањем прикупљених доказа, након чега је радна група престала са радом.
Не мора се из овога изводити закључак о мотиву. Али се мора поставити питање: ко одлучује о људима који су неопходни за конкретну истрагу?
То је суштина проблема.
Полиција није проблем
Ови примери нису доказ да „полиција данас не ради“.
Огромна већина полицијских службеника свакодневно ради свој посао, често у тешким условима и на сложеним предметима. Када полицајац добије јасан налог, има услове за рад и зна да ће бити заштићен ако поступа по закону, резултати су могући.
Проблем настаје код осетљивих предмета.
Такве истраге често захтевају већи број људи, различите специјалности, приступ базама података, техничке ресурсе и континуитет рада. Ако се уместо јачања капацитета људи повлаче, премештају или изостављају из предмета, истрага природно губи снагу.
Политички утицај може бити један од фактора који доводи до таквог сужавања капацитета, али управо зато то питање треба да буде уређено системом, а не да зависи од тога ко је у конкретном тренутку на власти или ко руководи одређеном службом.
Полицајац не треба да буде херој који сам брани истрагу од свих притисака. Треба да има институцију иза себе.
Шта кажу сами тужиоци?
Ово није питање којим се бави само Слога.
Центар за правосудна истраживања (CEPRIS) објавио је 2024. године анализу „Корак ближе ка тужилачкој полицији“, чији су аутори тужиоци Радован Лазић и Бојана Савовић.
У извештају са стручне расправе Савовићева указује на проблем који је у срцу садашњег система: законски је тужилац руководилац предистражног поступка, али нема контролу над каријером полицијског службеника који треба да спроведе његов налог.
Лазић указује на исту слабост са друге стране: полицајац је подређен својој хијерархији и налази се у ситуацији да треба да усклади захтев тужиоца са наређењем свог старешине.
Ако су два налога супротстављена, систем мора да има јасан одговор ко има последњу реч.
Аутори CEPRIS анализе разматрају више модела, укључујући тужилачку полицију, јачање овлашћења тужиоца у постојећем систему и издвајање криминалистичке полиције из МУП-а и њено везивање за тужилаштво.
Зашто Слога подржава тужилачку полицију?
Слога полази од једне једноставне ствари: полицајац који истражује најтежи криминал мора да буде заштићен од политичког, економског, криминалног и сваког другог недозвољеног утицаја.
Данас тужилац руководи истрагом, али полицијска хијерархија одлучује о људима који ту истрагу спроводе.
То значи да полицајац може бити у ситуацији да добије налог тужиоца, а да истовремено зна да о његовом распореду, напредовању или повлачењу одлучује неко други.
Зато Слога подржава увођење тужилачке полиције.
Али не као готово и савршено решење.
Подржавамо је као модел у којем треба јасно да се зна ко руководи конкретном истрагом, ко одлучује о ангажовању људи, ко је заштићен од политичког утицаја и ко на крају одговара ако се незаконито или неоправдано не поступа.
Али тужилачка полиција није чаробни штапић
Ово је важно рећи управо зато што Слога подржава реформу.
Пребацити криминалистичку полицију под тужилаштво не значи аутоматски добити независну и ефикасну истрагу.
Постоји најмање пет питања на која морамо да имамо одговор.
Прво — политички утицај не нестаје променом адресе.
Ако постоји ризик од политичког утицаја на МУП, не може се полазити од претпоставке да ће тај ризик нестати само зато што би истражна полиција прешла у други систем.
Европска комисија и у области правосуђа и тужилаштва бележи проблеме у вези са политичким притисцима и јавним иступима функционера о текућим поступцима.
Зато реформа мора да решава узрок, а не само организациону адресу.
Друго — ни тужилаштво није изван система утицаја и одговорности.
Ако тужилац добије много већу контролу над полицијом, онда морамо поставити и друго питање: ко контролише тужиоца?
Ниједна институција не сме бити без контроле само зато што је добила већу одговорност.
Треће — кадрови и капацитети.
Тужилаштво мора да има довољно људи, знања и ресурса да преузме много већи оперативни апарат. Питање кадровске попуњености и функционисања органа који треба да управља реформом не може бити споредна ствар.
Четврто — концентрација моћи.
Тужилац који руководи истрагом, располаже полицијским капацитетима и одлучује о кривичном гоњењу има велику моћ.
Што је већа моћ, мора бити већа и контрола.
Пето — правни оквир.
Оваква реформа не може да се заврши једним законом.
Потребно је уредити командовање, статус и избор руководилаца, каријеру службеника, дисциплинску одговорност, финансирање, расподелу предмета, контролу рада и односе између тужилаштва и остатка полицијског система.
Како је указивала Бојана Савовић, за успостављање тужилачке полиције потребне би биле измене већег броја закона, најмање осам. Остаје и питање да ли би за поједине елементе таквог система биле потребне измене Устава.
Другим речима, не ради се о томе да се полиција једноставно „пребаци“ из једне зграде у другу.
Реформа мора да промени правила игре
Закон може да промени организацију. Не може сам да створи професионалну институцију.
Зато би истовремено морало да се уреди неколико ствари:
- избор руководилаца на основу јасних и проверљивих критеријума;
- ограничење утицаја политичких функционера на конкретне истраге;
- писани и проверљиви налози у конкретним предметима;
- заштита полицајца који поступа по закону;
- независна контрола поступања полиције;
- ефикасни механизми контроле рада тужилаштва;
- јасна правила за расподелу предмета;
- одговорност за незаконито или неоправдано непоступање.
Посебно је важно да се не дозволи ситуација у којој полицајац који поступа законито може да буде кажњен премештајем, уклањањем из предмета или другим обликом притиска. Таквих случајева је било пуно.
Професионална полиција није она која слепо извршава сваку наредбу.
Професионална полиција је она у којој службеник зна шта закон од њега тражи, зна ко руководи конкретним предметом и зна да због законитог поступања неће бити изложен одмазди.
Независност истраге није привилегија полицајца
Слога се овим питањем бави јер се унапређење рада полиције не може одвојити од услова у којима полицајац ради.
Професионални полицајац треба да поступа по закону и доказима. Његово напредовање треба да зависи од рада и стручности, а не од личне блискости са старешином.
Он мора да има право да укаже на незаконит налог и институционалну заштиту ако због тога трпи последице.
Зато је наша теза једноставна:
Независност истраге није привилегија полицајца. Она је услов за професионални рад полицајца.
Ко контролише контролоре?
Ако тужилачка полиција добије већу оперативну моћ, мора постојати и већа контрола.
Зато су потребни механизми који нису само формални: судска контрола мера које задиру у права грађана, објективна расподела предмета, писано образложење одлука о непокретању или обустави поступка, јасни рокови и могућност правне контроле.
Потребна је и одговорност — и полицајца и тужиоца — када се незаконито или неоправдано не поступа.
Контрола полиције мора бити независна од полиције када се испитују најтежи случајеви незаконитог поступања самих полицајаца.
Парламент може да контролише рад институција, али не сме да управља конкретним предметима.
Суштина је у једној ствари: онај ко контролише не сме истовремено бити и онај кога контролише.
Румунија и Италија: шта можемо да научимо?
Румунија је уредила модел у којем судска полиција спроводи истрагу под командом и надзором тужиоца.
Али ни тамо питање организације није једноставно. Румунске власти су саме указивале на потребу да DIICOT има сопствену судску полицију по узору на Националну дирекцију за борбу против корупције.
Италија је другачији пример.
Њен Устав, у члану 109, предвиђа да правосудна власт непосредно располаже судском полицијом. Италија, међутим, нема једну јединствену „тужилачку полицију“. При тужилаштвима су распоређени припадници различитих полицијских служби — Државне полиције, Карабињера и Финансијске гарде.
За Србију је посебно важна још једна лекција из италијанског искуства: борба против организованог криминала не своди се само на хапшење извршилаца. Истражују се организација, новац, имовина и везе.
Зато реформу не треба свести на једно питање — ко ће формално бити шеф полицајцу.
Много је важније ко може да повуче истражитеља из осетљивог предмета, ко штити његов рад и ко одговара ако се истрага намерно или неоправдано опструира.
Посебно питање: политичка неутралност
Остаје и једно шире институционално питање.
Закон о полицији предвиђа да полицијски службеници не могу бити чланови политичких странака, нити политички деловати у Министарству.
Истовремено, Ивица Дачић је потпредседник Владе и министар унутрашњих послова, а истовремено председник Социјалистичке партије Србије. То потврђују званични подаци Владе Србије и саме СПС.
Према подацима које је МУП доставио Синдикату полиције Слога, Дачић има и чин пуковника полиције, и он је јавно гостујућу у једној ТВ емисији потврдио да има статус овлашћеног службеног лица и да поседује полицијски чин.
Ово више није само питање политичке неутралности полиције. Ово је питање шта је уопште институционални статус министра унутрашњих послова.
Полицијском службенику није дозвољено политичко деловање и чланство у политичкој странци. Истовремено, на челу МУП-а налази се активни председник политичке странке, који, према подацима које је МУП доставио Синдикату полиције Слога, има полицијски чин пуковника, статус овлашћеног службеног лица и полицијска права која произлазе из тог статуса, укључујући и бенефицирани радни стаж.
Како онда говоримо о политички неутралној полицији?
Не може се од полицајца тражити да буде потпуно политички неутралан, да не буде члан странке и да не политички делује, а да истовремено човек који се налази на врху истог система буде активни лидер политичке партије и истовремено задржава полицијски чин и статус овлашћеног службеног лица.
То није питање личног односа према Ивици Дачићу. То је питање сукоба две потпуно различите улоге које морају бити јасно раздвојене: политичке функције и полицијске службе.
Полиција мора бити служба државе и закона, а не место на којем се политичка функција спаја са полицијским статусом.
Зато држава мора јасно да одговори: може ли један човек истовремено бити активни политички лидер и носилац полицијског чина, статуса овлашћеног службеног лица и права која припадају полицијској служби?
Јер ако таква комбинација постоји на самом врху МУП-а, онда је тешко објаснити зашто се политичка неутралност захтева од полицијских службеника на нижим нивоима хијерархије. Још важније, поставља се питање да ли политичка неутралност полиције уопште може да постоји као стварни принцип ако су на руководећим полицијским функцијама људи који су истовремено активни чланови, па и руководиоци политичких странака?
Став Слоге
Синдикат полиције Слога подржава увођење тужилачке полиције у Србији. Наш разлог је једноставан: истрага мора бити заштићена од политичких, економских, криминалних и других недозвољених утицаја.
Али не мислимо да ће се сви проблеми решити самим пребацивањем полиције из једног система у други. Ако се промени само институција којој полиција припада, а остану исти механизми политичког утицаја, кадровске зависности и нејасне одговорности, добићемо нову организацију, али старе проблеме.
Србији није потребна полиција која ће бити подређена политичкој власти, економским интересима или криминалним структурама.
Али Србији није потребно ни тужилаштво које ће добити већу моћ, а остати без стварне контроле и одговорности.
Потребан нам је систем у којем и полиција и тужилаштво могу професионално да раде свој посао, без политичких притисака, али у којем истовремено свако одговара за своје поступке.
Тужилачка полиција може бити важан део таквог система. Али онда морају да се уреде и правила по којима се бирају руководиоци, да се заштите полицајци и тужиоци који поступају по закону, да постоји независна контрола, јасна расподела предмета и одговорност за незаконито или неоправдано поступање.
У супротном, ризикујемо да само променимо адресу проблема.
Ако је циљ друштва ефикасна држава са професионалним институцијама, онда држава мора да одговори на једноставно питање: да ли полицајац који истражује најтежи криминал треба пре свега да одговара политичкој и полицијској хијерархији или закону и професионалном тужиоцу који води конкретну истрагу?
Аутор:
Драган Жебељан, потпредседник Синдиката полиције Слога
Ваш став о овој теми: