Кога то каменчић жуља у тесној ципели?

Београд, 02.11.2019. – Дневни лист “Данас” у штампаном издању објавио је чланак “МУП ми брани усавршавање јер откривам незаконитости“. Истог дана по команди појављује се чланак на веб порталу таблоида “Ало” који у тексту под насловом “Ево ко су Ђиласови узбуњивачи хероји!“. Јасно је, мали камен жуља у тесној ципели. Јасно, некоме је много засметао текст који потписује новинарка Данаса Јелена Диковић. За разлику од храброг анонимног новинара Ало-а.

Кренимо редом, ја сам пријатељ на Фејсбуку са новинарком Јеленом Диковић. Пријатељ сам и са неким новинарима из Ало. Она као и други новинари са којима сам пријатељ имају могућност да виде све моје објаве или објаве Синдиката полиције Слога. Једна од тих објава односила се и на узбуњивача због које је МУП платио судску казну од 100.000,00 рсд. О томе смо писали у тексту “Одбијен приговор МУП, Народна банка Србије спровела кажњавање од 100.000,00 рсд” Заинтересована причом о узбуњивачима, она је написала два пригодна чланка.

Наслове чланака дају уредници и то је оно што плени плажњу и што је сиже приче. Ја се нисам жалио у чланку, изнео сам чињенице. Тачно је, нисам отишао у Москву на усавршавање јер најближа сарадница министра Стефановић није желела да потпише сагласност за мене. Приморала је начелника Марића да напише нову сагласност али без мог имена. То се зове дискриминација и то је школски пример дискриминације.

Знам о чему причам, нисам лаик.  Завршио сам одговарајуће обуке. Помагао сам узбуњивачима, помажем и помагаћу. Прљава кампања коју воде против мене неће ме поколебати нити ме уплашити. Такве ствари ми дају снагу да наставим даље и урадим још више.

Дакле, када смо утврдили да имам знање и способности и знам о чему причам, да видимо шта је то засметало неком моћнику у врху МУП да покрене поновну прљаву кампању у циљу моје дискредитације.

Штампано издање листа данас изашло је још у петак увече 01.11.2019.године. Надлежна служба у Министарству унутрашњих послова сваког дана, два пута дневно, за високе руководиоце у МУП припрема медијски клипинг и информише их о чланцима који се односе на рад полиције и Министарства унутрашњих послова. То је сасвим легитимно и служи да би се предупредиле лоше гласине и реаговало на наке чланке који изискују пажњу јавности, све у циљу одржавања поверења у рад институције или челника МУП.

Када се наиђе на текст који их по њиховој процени угрожава, покреће се машинерија. Одређено лице из Кабинета министра позива блиског новинара или уредника у циљу демантовања вести. Постоји и други пут, тражи се дискредитовање одређене личности уколико немају шта да демантују. У овом случају, нису имали шта да демантују већ да покушају да ме дискредитују. И то је свима познато, ништа ново не откривам. Међутим, некада иду толико далеко да износе ноторне лажи.

Али вратимо се изворном тексту. Ево чланка:

Узбуњивач и синдикалац Драган Жебељан за Данас о дискриминацији коју трпи јер указује на бројне неправилности и кршења права у Министарству унутрашњих послова

МУП ми брани усавршавање јер откривам незаконитости

Решавајући проблеме био сам принуђен да пишем дописе и тако сам, без икакве намере, постао узбуњивач. Један од најзначајнијих проблема који сам идентификовао био је проблем суицида код запослених у Министарству унутрашњих послова (МУП), пре свега, међу наоружаним полицајцима, почиње своју причу за Данас Драган Жебељан, потпредседник Синдиката полиције Слога.

Од тренутка када је постао узбињивач, трпи дискриминацију и мобинг. Више од десет година му је ускраћено право на напредовање. Био је принуђен да се брани од отказа у „анализи ризика“, чак је штрајковао и глађу. Стрес је допринео да оболи од коксаки вируса, али га је спорт извукао – трчање, бициклизам, кајак… Прошле године је у част пробоја Солунског фронта возио 100 километара кајака око Ситоније.

Као најновији пример притиска истиче то да му је ускраћено стручно усавршавање у Москви, пошто је први сарадник министра крајем септембра одбио да потпише сагласност, на којем се налазило и Жебељаново име.

– За обуку која ми је преко потребна за рад са експлозивним средствима. Иако је све било плаћено и МУП не би имао никакве трошкове обуке, једино ја од десеторице колега нисам добио сагласност за усавршавање. Није ли то школски пример дискриминације? Једино што могу да закључим јесте да неко из врха жели да на новом радном месту начиним фаталну грешку током рада, наводи Жебељан.

Синдикат полиције Слога идентификовао је пуно проблема, наглашава Данасов саговорник, па је у складу с тим указивао на кршење прописа из области безбедности и заштите здравља на раду, незаконитог одузимања и задржавања личних докумената у објектима МУП-а, проблеме мобинга и дискриминације, кршења поцедуре у вези оцењивања запослених, ускраћивање права на информисаност и приступ информацијама, незаконите употребе видео камера и нарушавања приватности грађана.

Што се тиче суицида међу полицјацима, Жебељан објашњава да је Синдикат полиције Слога на проблем најпре указивао писменим путем, а да су потом вођени и разговори са послодавцем у циљу успостављања адекватне психолошке службе у МУП.

– Захтевали смо да се оформи Одељење психолога које ће имати директну надлежност према свим запосленима у Србији. У тренутку када су разговори запали у кризу једини начин био је да о томе причамо јавно, ван МУП-а. Био је то мач са две оштрице. Озбиљни угледни медији су проблему поклонили пуну пажњу, док је један таблоидни штампани медиј против мене водио прљаву кампању у циљу моје дискредитације. То ме није поколебало, већ ми је дало снагу да наставим још интензивније, јер сам знао да радим праву ствар од општег интереса. Данас у време министра Небојше Стефановића формирано је Одељење за психолошку превенцију, баш онакво како смо предлагали. Свестан сам да се суицид не може искоренити, али формирањем тог одељења запосленима је пружна шанса да потраже стручну помоћ психолога када им затреба, указује Жебељан.

Један од најзначајних проблема које је идентификовао Данасов саговорник је проблем заштите тајних података.

– Када након мог писаног обраћања МУП-у није учињено ништа, обратио сам се Министарству правде који, такође, није чинио ништа све док се у предмет није умешао Заштитник грађана. Тек након скоро две године, министарка правде и државни секретар изјаснили се да указујем на системске проблеме и да се проблем може решити искључивом изменом садашњих законских прописа, на чему раде, наводи Жебељан.

Он сматра да свако ко се усуди да укаже на проблеме најчешће и сам постаје проблем за своје надређене, јер по ниховој перцепцији узбуњивач престаје да буде „део тима“.

– У очима надређених „тимски играч“ је онај који не види, не чује и не прича, док без размишљања извршава све оно што се од њега тражи. На жалост стичем утисак да је такав систем успостављен свуда у Србији. Руководиоци се плаше подређених који су способнији од њих, јер се исти постављају по подобности а не по вредновању ниховог знања и рада. Због тога настаје мобинг или дискриминација. Добри и вредни радници се повлаче да би сачували какав-такав посао или постају незадовољни и огорчени, објашњава Жебељан.

У његовом случају, неко ко се осетио угроженим га је преместио на ново радно место и другу јединицу које нема везе са струком за коју се школовао.

– Дуго година трпео сам мобинг „празног стола“ јер сам у новој организационој јединици био бескористан. Бавио сам се синдикалним радом и то им је јако сметало. Од стране надређеног предложен сам за отказ рада у чувеној „анализи ризика“ са још 1.500 мојих колега који су неправедно без икаквог критеријума и основа стављени на стуб срама. Откако се бавим синдикалним радом више од десет година било ми је ускраћено право на напредовање. Имао сам ниску плату, док су други подобни напредовали, са мање стажа, знања и искуства. Почетком ове године после неколико захтева за распоређивање на адекватно радно, на којем ћу коначно нешто корисно да радим, захтеву је удовољено и распоређен сам по мојој молби на једно од најризичнијих радних места, а то је рад са неексплодираним убојним средствима, прича нам Жебељан.

Наш саговорник сматра да су узбуњивачи заправо високоморални поштени људи са јасно израженим осећајем за правду који не могу да трпе негативне друштвене аномалије.

– Узбуњивачи су у колективу непожељни и руководиоци чини се све да узбуњиваче натерају да оду. Узбуњивачи су шиканирани најпре од стране руководиоца, а затим и од колега који сматрају да није добро да руководиоци виде запослене који се друже са узбуњивачима. Дакле, јасно је да ниједан руководилац не жели у свом колективу човека који има храбрости да отворено укаже на незаконстости и остане при свом ставу, зато се и награда не може очекивати, указује Жебељан.

Жебељану се константно јављају и друге колеге. Један од њих је  светски шампион у бодибилдингу Лепомир Бакић који је, такође, узбуњивач и коме је помогао да добије заштиту Вишег суда. Међутим, додаје Жебељан, МУП је био јачи, па је у монтираним дисциплинским поступцима он изгубио посао, а његов предмет се сада налази на Уставном суду.

– Затим се појавио проблем са колегама Миланом Думановићем и Младеном Трбовићем, који су указали на тајно снимање комеморативног скупа у Сребреници 2015. године. Последњи је предмет колегинице Иване Величковић, која годинама указује на кршење људских права и мобинг у МУП-у, наводи Жебељан, који је прошле године завршио посебну обуку и стекао тренерске вештине у области заштите узбуњивача по програму пројекта ЕУ у борби против корупције у Правосудној академији.

– Власт у Србији држи ембарго на медије, мали је број медија који су отворени за узбуњиваче сем уколико узбуњивачи не откривају прљав веш претходне власти. Ја нисам присталица тога да се све и одмах јавно обелодани, иако сам свестан да се предмети узбуњивача одуговлаче или покушавају заташкати. Зато би медији требали да буду последње сретство када дрзавне институције затаје. А све је чешћи случај да инспекција, надзорни органи, независна тела и јавна тужилаштва ћуте и одуговлаче предмете или процењују да су наводи узбуњивача неосновани и нетачни. Због тога су медији као представници јавног мњења утицајнији па медији и храбри новинари представљају последњу одбрану у очувању истине, објашњава Жебељан.

По његовим речима, једине институције које функционишу и раде колико-толико добро и у које грађани имају поверење су Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, а онда и Заштитник грађана.

– Из мог искуства, Управна инспекција или Инспекција рада не служе ничему и бескорисне су. То је бар перцепција мојих колега и запослених радника са којима сам о томе причао. Такође, поверење у тужилаштво је веома ниско, грађани не верују у тужилаштво. Министарство праде називају Министарство неправде. Јасно је зашто тужиоци не могу да крену у истинску брбу против корупције, јер је корупција у највишим редовима економије и политике, тужиоци стрепе од најмоћнијих и најутицајнијих јер су свесни да их чека реизбор. Нико од нас узбуњивача у МУП-у не мисли да ће профитирати нити очекује повлашченији статус и награду. Једина награда за узбуњивача је да се неправилности и аномалије исправе а узбуњивачи прихвате као људи који мисле све најбоље свом колективу, друштву, заједници и својој држави, закључује Драган Жебељан.

Шта каже закон?

Закон о заштити узбуњивача прописује да је „узбуњивање“  откривање информације о кршењу прописа, кршењу људских права, вршењу јавног овлашћења противно сврси због које је поверено, опасности по живот, јавно здравље, безбедност, животну средину, као и ради спречавања штете великих размераа а да је „узбуњивач“ физичко лице које изврши узбуњивање у вези са својим радним ангажовањем, поступком запошљавања, коришћењем услуга државних и других органа, носилаца јавних овлашћења или јавних служби, пословном сарадњом и правом власништва на привредном друштву.

Новинар Јелена Диковић

Као одговоран, озбиљан и пристојан човек који се труди да помогне свакоме у невољи, стојим иза сваке речи. Све је истина и све је проверљиво. Али кога у Србији брига за истину. Људи су преокупирани својим личним проблемима. Свако ко се одважи да дигне главу и пусти глас заврши разапет и растргнут од стране купљених и закупљених медија, по диктату моћника. Зато  и даље одговорно тврдим, власт држи ембарго на медије. Зато су и поједини послушни медији направили поделу грађана на Ђиласове и Вучићеве. Политика је ушла у све поре друштва. И то је легитимно, сваки човек је политичко биће. Али политичари воле да држе монопол и да се обични људи не мешају у политику. Јер нико нема право на мишљење сем њих. А шта је заправо политика? Кратко речено, по мени политика је само начин управљања променама.

Али политиканство… То је већ друга прича…

Политиканством ја сам некако постао Ђиласев узбуњивач херој (у пежаоративном смислу). Истина је да господина Ђиласа никада нисам срео, никада се нисмао чули телефоном, не познајем га. А и зашто би, мене политиканство не интересује. Што се мене тиче, сви имају исти циљ да дођу на власт и како Шојић рече, да зајашу народ. Мени свака власт смета и сметаће ми ако угрожава грађане и влада неправдом. Тако је било и тако ће бити. Када буду заслужили моје поверење вероваћу им.

Без обзира што ме нико није питао, затражио коментар или потврду навода, повезали су ме са Драганом Ђиласом као што су ме некада повезивали са Владимиром Божовићем, и 2013.године био сам им добра полуга за политичко поткусуривање. Опет им је моје мишљење и јавна реч сметала. А када се на некога тако ниско обруше само показују колико су рањиви и колико им истина смета.

Храбри безимени новинар Ало листа пита се да ли би Ђилас желео да се о безбедности његове деце брину ова двојца (Бакић и Жебељан). Ја се питам, где је одговор Ђиласа у чланку?  Да ли су га питали? Па и ако јесу, зашто би Ђилас или било ко други поклонио поверење непознатом човеку?

Да ли то храбри безимени новинар Ало-а имплицира да смо Бакић и ја сексуални предатори, педофили који својим бивствовањем угрожавају нечију децу? Ја то тако разумем, верујем и сви остали.

Храбри безимени новинар наводи:

“Драган Жебељан, по мери Ђиласоваца, дивни борац за правду, херој, који се данас вајка да не успева да напредује у МУП-у, прославио се још 2013. великим скандалом који је испливао у јавност када је откривено да је као полицијски службенику користио службени компјутер за упознавање и уговарање састанака са младићима преко „фејсбука“, од којих су неки били и средњошколци.”

Тај њихов “велики скандал” управо је пласирао Ало у медијској кампањи коју је против мене водио 2013. годиен управо док сам се налазио на летовању у Грчој, након указивања МУП о великом броју суицида међу запосленима. Тада је Политика на насловној страни писала о тој теми а ја био саговорник. Гле чуда, опет се јављају ничим изазвани.

Заниљиво, ни данас не знамо епилог са тих “мојих” уговорених састанака са наводним средњошколцима. Не знамо ни шта се конкретно десило на сатанку. А медији баш воле секс, скандале и насиље. Жао ми је што су остали недоречени, волео бих да ме о томе обавесте јер изгледа да имам селективну амнезију па се не сећам.

Даље наводе:

У јавност је те 2013. испливала службена белешка о овој скандалчини, која је заташкавана. Дотични је отворио лажни “фејсбук” профил на којем је постављао фотографије интимних делова тела и друге изузетно вулгарних фотографија, док је његова комуникација била надасве скаредна. Док је током радног времена упознавао и уговарао састанке са младићима, у препискама је наводио да „ради на Новом Београду, у Палати „Србија“.

Верујем да новинар и уредницк Ало, поседује све необориве доказе да сам учинио неко кривично дело и да су савесно како им и закон налаже о томе обавестили надлежно тужилаштво. По њиховим наводима изгледа да постоји кривично дело трговина утицајем јер ако постоји некаква белешка о мојим незаконитим или криминалним делима, и ако је неко заташкао моје привођење правди а Ало за то има доказе, надам се да су их савесно проследили тужилаштву на даљи рад. А ако нису, онда су саучесници у прикривању мог злочина.

Али шта ако и у тужилаштву имам везе, као што их имам у МУП, онда је то вероватно завера “педерског лобија”. Србија је пуна завера и завереника.  Тако јадним храбрим безименим новинарима Алоа, као борацима за заштиту морала и душевне чистоће не предстоји ништа сем да пишу огавне текстове у циљу моје дискредитације.

Даље наводе:

Овај полицијски службеник себе је описивао на профилу као особу која “мрзи педере, али воли лепе момке”, онима са којима је уговарао састанке објашњавао је и да ли му се свиђа да је активан или пасиван, упозоравао новостечене пријатеље да се чувају болести и понекима “држао лекције” што скидају бурму, а ожењени су. Младића који је за себе наводио да још иде у гимназију је подучавао дискрецији, како треба да му изгледа профил уз опаске “буди храбар, стави неку своју фотку” И “нисам рекао да овде треба да ставиш лице…”

Кажу да мрзим педере а волим лепе момке, некако су испустили да кажу како волим и лепе девојке. Педере толико мрзим да сам коме год ми се обратио за помоћ давао искрене савете. Толико мрзим педере да сам са једним колегом неколико сати причао покушавајући да му помогнем је био на насловној страни једног познатог таблоида те како је као педер претукао неке лезбејке. Не није шала, таблоиди воле непроверене сензације. Ето ако треба признајем, толико мрзим педере да сам био приморан да одем и у једно ЛГБТ удружење када је то требало, све за потребе колега и колегиница са проблемом. Да ли им и то смета?

Вероватно бих требао да признам тај мој “наводни злочин” и јавно се декларишем као педер или педофил који мрзи педере а воли искључиво лепе. Али то не би било фер према девојкама са којима сам био. Не знам како би ЛГБТ организације гледале на ту моју мрачну страну која “мрзи педере”. Како бити њихов а мрзети их?

Ето сада не могу да се одлучим да ли их више мрзим јер су ружни (ако нису лепи) или су педери. Добро је да ме нису оптужили да мрзим лезбејке, бар то не наводе у чланку. Можда ће сутра, видећемо. Срећа, јер би ме по аутоматизму тада оптужили да мрзим и премијерку. Вероватно би ме стрпали тада у исти кош са мојим синдикалним саборцима Жељком Веселиновићем и Небојшом Алексићем који по њиховом мишљењу мрзе жене. Шта је следеће, да нас удруже у неки геј лоби мрзитеља жена?

Овако, на жалост произилази да мрзим само ружне педере. Плашим се да ме не прозову и да мрзим нашег најпознатијег драгог педера са сочним уснама. Бар тако тврди Вишекруна, ето и са њим сам пријатељ на друштвеним мрежама, да ли је и то злочин?

Истине ради, не мрзим никога. Људе вреднујем по особинама и човечности. Ко са ким спава и какве су му сексуалне склоности ме не занимају све док ме то лично не угрожава.

У овом случају, мени је апсолутно јасно да је спорни текст наручен да би ми упутио поруку и нанео штету по углед,  достојанство и кредибилитет. То одговорно тврдим јер ни један мој навод из чланка Данаса ови из Ало нису ни покушали да оспоре, а и како би могли? Ударили су најниже а неистина кажу највише боли. Очигледно је, много сметам тим центрима моћи, баш много.

У прилог томе, навешћу мали детаљ, пре годину дана био пожељан и достојан саговорник за Ало када сам дао изјаву која је објављена у штампаном издању 1. октобра 2018.године. Изјава је била пуно дужа, исечена је. Рекао сам тада да је моја обавеза као синдикалног представника да анимирам колеге и личним примером позовем запослене да трче. Тада им нисам сметао да ми чак и фотографију објаве. Данас након критичког текста сметам…

Овом прилико желим да се захвалим свим пријатељима на подршци уз обећање да ћу листу Ало пружити прилику да све наводе докаже пред надлежним органима.

И далеке 2013. године су имали прилике да докажу своје наводе али нису. Процените и сами какви су им били аргументи:

Одговор Дејан Вукелићa на жалбу Драгана Жебељана

Поштована госпођо Новаковић,

Сматрам да је жалба господина Жебељана неоснована, бесмислена и неписмена.

Срдачан поздрав,
Дејан Вукелић, главни уредник “Ringier Axel Springer Serbia”

Тада је доказано да је од стране листа Ало вођена хајка против мене. Савет за штампу је донео одлукау:

И наредних дана ћу им пружити исту прилику, верујем да ће овог пута имати боље образложење од онога да сам неписмен.

Драган Жебељан
потпредседник синдиката

Оставите одговор