Тринаест година оперативни инспектори и пиротехничари Министарства унутрашњих послова у Србији излазе на терен и уклањају експлозивне остатке рата — без Националних стандардних оперативних процедура.
Тринаест година људи раде један од најопаснијих послова у систему државне безбедности без јасних правила рада, са неадекватно ниском платом.
Уместо да се тај пропуст исправи и одговорност утврди, унутар система се све чешће појављује идеја да се послови заштите од ЕОР пребаце на Центар за разминирање Републике Србије.
Синдикат полиције Слога поставља једноставно питање:
да ли је то унапређење — или покушај да се одговорност за тринаест година пропуста пребаци на неког другог.
Питање је само: ко ће и да ли ће икад сносити одговорност за деценијски јавашлук!
Повреда која је била предвидива
Јануар 2026. године.
Општина Власотинце.
Полицијски службеник из одељења тешко је повређен током поступања са експлозивним средствима. Превремено активирање припремљене фугасе у комбинацији са барутом. Пламен. Експлозија. Болница.
Синдикат полиције Слога о овом догађају не говори на основу претпоставки са намером да криви поступајуће колеге. Говоримо на основу документације и потребе да се овакви акциденти у будућности не десе.
И управо зато постављамо питање које систем избегава већ тринаест година:
Ко је одговоран за то што 13 година Националне стандардне оперативне процедуре за поступање са војним експлозивом и даље не постоје?
Тринаест година запсолени у Министарству унутрашњих послова раде са војним експлозивом без нормативних правила. Без јединствених стандарда рада. Без гаранција безбедног и здравог рада.
Синдикат полиције Слога о томе не говори на основу претпоставки и да ли некога воли или не воли. Говоримо на основу чињеница и документације.
Питање је само: ко ће и да ли ће сносити одговорност.
⚠ Повреда из јануара 2026. није изолован инцидент — она је предвидива, документована последица система у коме полицијски службеници годинама излазе на терен без јединствених стандарда рада. Следећа повреда је само питање времена.
Следећа повреда није претпоставка.
Она је само питање времена.
Уредба постоји – процедуре не
Уредба о заштити од неексплодираних убојних средстава донета је 7. августа 2013. године за време првог мандата министра Ивице Дачића.
Том уредбом је наложена израда:
- Националних стандардних оперативних процедура (НСОП)
- Стандардних оперативних процедура (СОП)
То су документи који треба да прецизно уреде сваки корак рада са војним експлозивом.
Тринаест година касније – ти документи не постоје.
Ни у мислима ни у намери да се донесу. Намера је да то препустимо неком другоме Центрру за разминирање. МУП нема капацитета, тврди надлежни начелник Михаило Маринковић.
Господин Дачић и његови сарадници и даље ћуте.
Маринковић: деценија на руководећим позицијама, нула процедура, нула рада на нормативи
Михаило Маринковић
начелник Одељења за заштиту од неексплодираних убојних средстава/ Одељења за заштиту од експлозивних остатака рата.
Маринковићева каријера у овом систему обухвата готово цео период у коме процедуре нису донете.
Био је:
-
- инспектор за оперативне послове,
- шеф одсека,
- начелник одељења
На сваком од тих нивоа опис радног места јасно предвиђа обавезу учешћа у изради оперативних процедура и нормативних аката.
На сваком нивоу — та обавеза је остала неиспуњена.
Синдикат полиције Слога зато поставља јавно питање:
- Да ли је начелник Маринковић икада поднео писани предлог за израду НСОП?
- Да ли је иницирао поступак израде процедура?
- Да ли је икада известио руководство да основни безбедносни документ у систему не постоји?
3% уместо руководеће дужности
Синдикат располаже информацијама о конкретној пракси у одељењу.
Руководилац Маринковић редовно учествује у теренским оперативним задацима заједно са извршиоцима, настојећи да има приближно исти или већи број излазака на терен.
Једном је рекао, а ми документовали: „Нећу ја да допустим да ми се неко од вас приближи са платом“.
Теренски ангажман носи додатке на зараду. 3% на плату приликом ангажмана Специјалистичког тима за НУС. Па се началничких 3% не вреднује исто као и извршилачких, иако начелник тамо не иде као руководилац већ извршилац. За око 250.000 динара месечно што да не.
Нормативни рад резултат је 0 израда процедура. Анализа система, доношење смерница — не носи ништа јер нема времена од свог теренског ангажовања. Пуковник који више воли лопату од писања нормативних аката.
Синдикат сматра да је управо ова логика поступања допринела томе да процедуре нису написане 13 година. Не написане, нису инициране.
Питање које из тога произлази није само правно.
Оно је морално.
Да ли је начелник своју позицију користио да обезбеди безбедност колега —
или као прилику за лични финансијски интерес кроз редован теренски рад?
Лакше је узети лопату и зарадити 3% на плату него написати процедуре које штите његове људе.
Ипак, нису то његови људи. Никога он није бирао, чак и да јесте, њих не би, нису били војна лица. Бирао је само једног, из војске. Он му је једини био по вољи, остали не испуњавају његове војне критеријуме! Није бирао ни шефове одсека, ни њих не цени… Немају војне школе…
Ланац одговорности
Инспектори
Дужни да учествују у изради процедура и нацрта прописа.
Шефови одсека
Задужени за издавање радних задатака, анализу система и израду извештаја.
Начелник Маринковић
Дужан да организује рад службе и обезбеди нормативно уређење система.
Уместо тога:
терен, додаци на плату и занемаривање израда процедура.
Секретаријат МУП-а
Синдикат је затражио правно изјашњење о аналогној примени војних упутстава.
Одговор није стигао.
Министар Дачић
Донео уредбу 2013. године.
Данас поново министар — трећи пут.
Уредба коју је донео и потписао и даље се не спроводи.
Наводе, Дачић планира доношење нове Уредбе, до тада, ризик радног места је известан и предвидив.
Пребацивање одговорности
Систем у коме начелник не верује својим људима
Унутар Одељења за заштиту од ЕОР годинама постоји атмосфера незадовољства и неповерења.
Начелник Михаило Маринковић више пута је јасно ставио до знања да као највиши критеријум стручности признаје војну академију, док остале школе, обуке и вишегодишње искуство инспектора који у МУП-у годинама раде овај посао, без и једног акцидента, за њега често немају исту тежину.
Такав однос према људима није само професионално погрешан — он је опасан.
Служба која се бави заштитом од експлозивних остатака рата не може функционисати на омаловажавању сопствених људи и на неповерењу према сопственим запосленима.
Инспектори и пиротехничари који годинама излазе на терен и уклањају војни експлозив и остатке ЕОР нису ничији поданици.
То су професионалци који свакодневно ризикују живот.
И они заслужују руководиоца који ће систем учинити безбеднијим — а не руководиоца који ће годинама понављати да „нема са ким да ради“.
Јер када руководилац годинама говори да „нема људе“, онда се поставља једноставно питање:
да ли је проблем у свима другима —
или у начину на који се систем води.
Људи нису потрошна роба
Послови уклањања експлозивних остатака рата спадају међу најопасније послове у систему државне безбедности.
Људи који раде тај посао на терену знају да једна грешка може значити:
- експлозију,
- тешку повреду
- или смрт.
Зато у сваком озбиљном систему постоји једно основно правило:
прво се пишу процедуре — па се онда иде на терен.
У систему МУП-а Србије догодило се нешто што је тешко објаснити.
Људи већ тринаест година раде са војним експлозивом, са средствима која су испаљена из цеви, бачена, одбачена или употребљена, од тога нема опаснијих средстава за рад
а Националне стандардне оперативне процедуре и даље не постоје, нити су у плану.
То није само административни пропуст.
То је озбиљан системски пропуст који директно угрожава безбедност људи на терену.
Култ „војне академије“ и затворени круг
Унутар одељења годинама се гради систем у коме се као највиши критеријум стручности намеће војна академија, док се знање и искуство полицијских инспектора који су овај посао градили унутар МУП-а потискује у други план.
Такав приступ постепено је довео до формирања затвореног круга људи на руководећем положају који долазе из истог војног система, док се људи који су носили терет посла на терену посматрају са резервом и ниподаштавањем.
У том контексту у одељење је доведен и заменик начелника — човек од потпуног поверења начелника Маринковића. – Али то је већ нека друга прича…
И управо ту лежи најтежа иронија.
Када се догодила тешка несрећа у Власотинцу, није страдао ниједан од инспектора који годинама раде овај посао. Који немају војну академију, који нису слепо послушни.
Тешко је повређен управо човек из тог уског круга који испуњава све наредбе безпоговорно.
Та трагедија је показала нешто што се годинама игнорише:
у систему без јасних процедура на крају страдају људи који слепо слушају усмене инструкције начелника који одбија да покрене доношење процедура.
Покушај пребацивања одговорности
Последњих месеци унутар система све се чешће појављује идеја да се послови заштите од ЕОР/НУС пребаце у надлежност Центра за разминирање Републике Србије.
Та идеја се представља као „реформа“.
Али све више делује као покушај да се одговорност за дугогодишње пропусте једноставно пребаци на другу институцију.
Истина је једноставна:
послове заштите од ЕОР у Србији годинама обављају инспектори МУП-а.
И ти људи су тај посао обављали професионално, одговорно и у најтежим условима, често без јасних процедура и системске подршке.
Проблем никада нису били људи.
Проблем је био систем који није обезбедио правила рада.
И зато пребацивање надлежности не може сакрити питање које остаје:
ко је одговоран за тринаест година институционалног немара?
Чини се нико, сем што одговорни могу бити представници синдиката који о проблемима јавног говоре јер руководиоци одбијају сваки дијалог. Свако добронамерно указивање наилази на зид и одбојност.
Синдикат полиције Слога захтева
- хитно доношење Националних стандардних оперативних процедура или преузимање постојећих војних процедура;
- утврђивање одговорности за тринаест година системског пропуста;
- покретање дисциплинских поступака против одговорних руководилаца
- смену надлежних руководилаца
У сваком озбиљном систему безбедности важи једно правило:
онај ко није обезбедио процедуре — одговара за последице.
Синдикат полиције Слога не сме одустати.
Јер цена институционалног немара и јавашлука у овом послу може бити само једна —
живот човека.