Смена и хапшење Веселина Милића представљају један од најтежих удараца по углед српске полиције у последњих неколико деценија. Не само због функције коју је обављао, већ због симболике коју је носио.
Човек који је годинама био представљан као стуб система:
- начелник београдске полиције и помоћник Директора полиције;
- носилац Златне медаље за храброст „Милош Обилић“,
- добитник највишег признања МУП-а „Звезда Јакова Ненадовића“,
- човек близак врху власти,
- и саветник председника Србије за борбу против корупције,
данас се налази у притвору и помиње у контексту прикривања тешких кривичних дела и коруптивних афера.
И ту престаје прича о једном човеку, а почиње прича о систему.
Јер ако је неко годинама представљан као пример професионалца, а истовремено се његово име провлачи кроз афере, медијске текстове, приче о огромном утицају, бахатости, луксузу и блискости са људима из политичког и безбедносног врха — онда јавност има право да пита:
Ко је таквог човека годинама постављао, штитио, унапређивао и одликовао?
Посебно горко све ово доживљавају сами полицајци.
Многи су годинама дисциплински гоњени због наводног „нарушавања угледа МУП-а“ јер су говорили истину која се моћницима није свиђала. Због изјава, синдикалног деловања, критике руководства или ситних пропуста. Истовремено, најмоћнији људи унутар система важили су за недодирљиве.
Како данас да се осећа полицајац коме је лекције о части, дисциплини и угледу службе држао човек који је сада приведен у истој згради у којој је годинама командовао?
Како да млади полицајци верују у институцију ако се испостави да су највећа признања добијали људи који су годинама били предмет контроверзи?
А онда долази и нова димензија читаве приче.
Председник Александар Вучич недавно је говорио о наводном полицијском команданту који је, према његовим речима, припремао прелазак полицајаца „на другу страну“ током протеста и спречавао употребу полиције.
Истовремено, Саша Јанковић изнео је потпуно другачију верзију догађаја — да је један високи командант МУП-а својом наредбом спречио јединицу да се сукоби са народом и тако, како је навео, спречио могуће крвопролиће.
И управо ту се отварају најтежа питања.
Да ли је Веселин Милић тај човек који је ушао у сукоб са политичким врхом?
Да ли је цела афера брижљиво припремана па је послужила како би био уклоњен са места моћи?
Или ће за пар дана бити пуштен кући, браниће га истакнути адвокат Ђука, и све ће се завршти као у случају Дијане Хркаловић…
Или је ово коначно пуцање система у коме је негативна селекција кадрова у МУП годинама довела до тога да врхом полиције управљају људи који ту никада нису смели да буду?
Јер ако се најважније функције у полицији добијају:
- по лојалности,
- политичкој подобности,
- послушности,
- или међусобној зависности,
а не по професионализму и интегритету, онда држава постепено престаје да има професионалну полицију и добија политички контролисан безбедносни апарат.
А најважније питање тек долази.
Ко ће заменити Веселина Милића? Ко ће бити нови начелник ПУ за град Београд?
Да ли ће на чело београдске полиције доћи професионалац који ће служити закону и грађанима?
Или неко још сервилнији, још политички лојалнији и још спремнији да извршава вољу центара моћи?
Одговор на то питање показаће да ли је ово почетак оздрављења система — или само замена једног човека другим, још послушнијим.
Да ли верујете да ће на Милићево место доћи професионалац или послушник?