Док врх полиције потреса афера о везама криминала и МУП-а, министар ћути.
Сваки пут када се у Србији отвори питање могуће спреге криминала и врха полиције, највећу цену прво плате обични полицајци.
Не начелници.
Не генерали.
Не политичари.
Већ полицајац који ноћу излази на интервенцију. Онај који за малу плату улази у породично насиље, зауставља наоружане људе, стоји на киши, дежура празницима и годинама својим именом и животом брани част полицијске униформе — док му они са врха система ту исту част свакодневно уништавају.
А онда гледа како се на самом врху система нижу афере, сумње, хапшења и тишина.
Зато данас грађани и поштени полицајци постављају исто питање:
Како је могуће да човек који је годинама био један од најмоћнијих функционера српске полиције — начелник ПУ за град Београд и помоћник директора полиције Веселин Милић — буде ухапшен по наводима тужилаштва који говоре о намамљивању жртве, прикривању тешког кривичног дела и везама са криминалом, а да систем годинама „не види ништа“?
Где је био механизам контроле?
Где је био директор полиције?
Где је био Сектор унутрашње контроле?
Да ли је могуће да нико ништа није знао?
Или је неко знао — па ћутао?
Шта је било са упозорењима честитих полицајаца који су годинама говорили ко је и шта је Веселин Милић?
Ко ће грађанима објаснити како је могуће да се сумње на спрегу криминала и врха полиције појаве тек онда када случај медијски експлодира и дође до тужилаштва?
И баш зато је данас најгласнија — тишина Ивице Дачића.
Где је нестао министар полиције?
Нема конференције за медије.
Нема обраћања јавности.
Нема одговора народним посланицима.
Нема разговора са полицајцима који су понижени и шокирани оним што гледају у сопственом систему.
У Синдикату полиције Слога све више се поставља питање: да ли је министар уопште способан да обавља своју функцију?
Ако је, како МУП тврди, здравствено способан — зашто се не појави пред грађанима?
Зашто не објасни шта се дешавало у систему за чији рад је лично одговоран?
Зашто не каже шта је годинама радила унутрашња контрола?
Како није откривена евентуална спрега криминала и врха полиције?
Да ли је у питању болест?
Страх?
Стид?
Срамота?
Или је проблем нешто много опасније — потпуни распад система одговорности?
Јавност данас не добија одговоре.
Добија громогласну тишину.
А управо та тишина највише урушава поверење у МУП. Поверење које никада није било ниже.
И ту долазимо до највећег политичког и моралног контраста.
Од министра који је на челу партије која се у свом програму позива на социјалну правду, легализам, одговорност институција и заштиту грађана, очекивало се да стане пред јавност и објасни како је један од најмоћнијих људи српске полиције постао симбол најтежих сумњи које могу да падну на један безбедносни систем.
Уместо тога — министар је нестао.
И онда се људи сете Бранка Ружића.
Након трагедије у „Рибникару“, није био ухапшен.
Није био осумњичен.
Није био оптужен.
Али је разумео да функција носи моралну и политичку одговорност.
Поднео је оставку.
Зато данас делује да је управо Бранко Ружић остао један од ретких политичара који је показао да функција није само привилегија, већ и одговорност пред грађанима.
Јер док је један социјалиста имао снаге да стане пред јавност у тренутку националне трагедије, други данима делује као човек који избегава грађане онда када се постављају најтежа питања о полицији којом руководи.
А поштени полицајци и грађани не траже чуда.
Не траже савршенство.
Јер није исто када кривично дело изврши полицајац најнижег ранга. То се дешава у свакој држави.
Али када један од најмоћнијих људи полиције, одликован за храброст, годинама повезиван са аферама и енормним богаћењем, на крају буде ухапшен због сумњи у тешка кривична дела — онда то више није проблем појединца.
Посебну горчину међу полицајцима изазвала је и депеша коју је 18. маја потписао нестали министар Ивица Дачић, а тачност садржаја потврдио Слободан Недељковић саветник и Шеф кабинета а која је хитно послата свим организационим јединицама МУП-а, са упозорењима о забрани повезивања полицајаца са криминалцима, нарушавању угледа МУП-а и обавези пријављивања незаконитог поступања.
Иронија је што су медији за садржај те депеше сазнали пре многих запослених у МУП-у.
Многи у систему зато данас постављају питање — да ли је депеша послата прво медијима у форми саопштења због стварне борбе против криминала или због контроле штете након што је афера већ експлодирала у јавности?
Јер сваки частан полицајац одавно зна шта му закон забрањује.
Зна шта су сукоб интереса, злоупотреба положаја и недозвољени контакти.
То је прописано Законом о полицији, Кодексом полицијске етике и дисциплинским правилима.
Али полицајци исто тако знају и нешто друго:
да у систему у коме „врана врани очи не вади“, пријављивање моћних руководилаца често значи крај каријере онога ко пријављује — а не онога ко је повезан са криминалом.
То је слика система.
Система који је годинама био строг према обичном полицајцу због ситнице, док је истовремено ћутао пред сумњама да криминал седи у самом врху МУП-а.
И зато данас људи у полицији све чешће говоре једну горку реченицу:
„Риба смрди од главе, а не од репа.“
А Србији данас не треба заштитно лице МУП-а већ професиналац од части и интегритета.
Јавност није заборавила ни године када су Србију потресале афере о контактима Ивице Дачића и његових најближих сарадника са Родољубом Радуловићем, познатијим као „Миша Банана“. Тада је Србија слушала објашњења да министар није знао са ким се састаје. Да ли ће сутра и пуковник Веселин Милић рећи да ‘није знао’ с ким је и у чије име радио?
Данас, после хапшења самог врха београдске полиције и сумњи у везе криминала и људи из врха МУП-а, грађани поново постављају исто питање: ко је све годинама „није знао ништа“?
И да ли се Ивица Дачић данас, у тишини и скривању од јавности, можда постидео и сопствених политичких сенки из прошлости?
Потребан јој је министар који ће имати храбрости да стане пред грађане и очисти систем од криминала, корупције, непотизма и страха.
И зато, јави се Ивице ако си жив, здрав и способан — и преузми одговорност ако у теби још постоји и трунка части, интегритета и политичке храбрости. Угледај се бар на свог партијског заменика који је показао да министар може да има и моралну одговорност.
Јави се Ивице и предузми нешто. Јер када 85 одсто грађана више не верује полицији — онда није пао народ. Пала је држава!
Ваш став: