Када пријавите кривично дело у Министарству унутрашњих послова, немојте очекивати да ће правда победити. Напротив – будите спремни да будете окривљени и окарактерисани као лажов. Посебно ако дирате у недодирљиве. Сектор унутрашње контроле (СУК) и Радна група коју је формирао министар Ивица Дачић показали су да је лакше окривити онога ко пријављује злоупотребе, него утврдити истину.
Уместо да испитају да ли је прекршен Закон о тајности података, они су донели закључак да је наш заменик председника Драган Жебељан – специјалиста за „претурање по туђим канцеларијама“. Без саслушања, без доказа, без чињеница. Са само једним циљем: ко се усуди да пријави незаконитост – тај постаје проблем. Није важно ко је извршио кривично дело, већ ко је то приметио и пријавио.
Истина је само једна. А лаж никада не може постати истина. Па зашто онда правда изостаје?
Одговор на то питање засигурно зна Милан Андрић, заменик председника Радне групе за контролу рада СУК.
Радна група за контролу рада СУК
Радна група је основана 4. септембра 2024. године одлуком министра Ивице Дачића. На њеном челу је био генерал Богољуб Живковић, тада саветник министра, а данас пензионер. Заменик председника Радне групе је Милан Андрић, помоћник секретара МУП. Чланови групе су: Матилда Нововић, Драган Поповић из Секретаријата, те Жељко Вортић и Горан Пријовић из Сектора унутрашње контроле.
Занимљиво је да генерал Живковић није потписао извештај нити записник – да ли зато што се није слагао са садржајем и вођењем поступка или зато што је отишао у превремену пензију – под политичком принудом? Остаје питање на које немамо одговор.
Задатак Радне групе био је да испита наводе из пријаве коју је поднео Жебељан: да саслуша све стране, прикупи доказе и утврди чињенице односно истину.
Ништа од тога нису урадили. Само су формално прегледали документа и закључили да је „све у реду“, да је СУК поступао по закону, и да се кривично дело није догодило. Личи ли вам на прикривање. Или се варамо?
Споран извештај Радне групе
Извештај чланова радне групе тврди да је Жебељанова пријава неоснована. Произилази – лагао је? Дакле лажно је пријавио КД.
📄 Погледајте извештај Радне групе (PDF)
Начелник Михајло Маринковић је 3. новембра 2023. године сачинио писану изјаву тврдећи да је Жебељан „неовлашћено ушао у канцеларију“, „претурао по стварима“ и поступао „из анимозитета према њему“, да злоупотребљава овај синдикат. Занимљиво, своју одговорност није увидео. Њему је сасвим нормално да строго поверљива акта чува мимо прописа. Лука Чаушић, в.д. начелника Сектора за ванредне ситуације, подржао је његове наводе, додајући да је реч о „рестриктивној зони“, чини се само за Жебељана. Једино он без одобрења врши упад у рестриктивну зону. За друге из одељења то рестриктивна зона није. Та зона односи се искључиво на Жебељана, јер он не сме да види све оно што други без сертификата смеју!
Али – да ли је то гола истина или нашминкана лаж?
Канцеларија број 79 никада није била рестриктивна зона. Она је свакодневно откључана и доступна свима, укључујући и особље за чишћење, домара, обезбеђење које није запослено у МУП-у и нема безбедносне сертификате. Документ означен као „СТРОГО ПОВЕРЉИВО“ био је данима остављен на радном столу заменика Косте Исаиловића. Није он крив, човек нема ни сертификат нити познаје прописе. Крив је онај ко му је то омогућио и дао! Постоје фотографије и видео-снимци који то потврђују.
Видео-снимак јасно показује да је 20. октобра 2023. године канцеларија 78 била закључана, али 79 – коју Маринковић назива „рестриктивном“ – широм отворена. На радном столу, пред очима свих – строго поверљив документ. Кривично дело. Свидело се то некоме или не.
А ко је Исаиловићу једино могао да преда фотокопију акта са ознаком тајности, само онај ко има сертификат и ко је потписао изјаву о чувању тајних података. У одељењу је то једино начелник одељења, пуковник Михаило Маринковић. Тако бар документација наводи.
А да, сметнули смо с ума… Маринковић је, наиме, рекао Исаиловићу: „Немој да гледаш тај документ, означен је ознаком ‘строго поверљиво’, ти немаш сертификат. Само га држи на свом столу, и нека ту буде бар пет дана.“
Па наравно, ко би у то поверовaо? Можда само сви они који су „стручно и савесно“ испитивали овај случај. То што за тих пет дана нико није сматрао за сходно да изврши увиђај? Ма кога то интересује.
И како једном на званичном састанку рече бивши државни секретар Стевандић, с пуно разумевања и правичности: „Нису начелници криминалци, па да са њима поступамо као са обичним грађанима.“ Или још један бивши државни секретар Величковић: “Нећемо се ваљда држати закона као пијани плота.” Баш МУП има среће са таквим умовима…
Па да… изгледа стварно нису криминалци — само не познају прописе. Али хеј, то је ваљда у опису посла. Разлика између грађанина, полицајца и начелника? Лако ћете је препознати — униформа, чинови и имунитет на одговорност. Све остало, иста прича.
Пропусти Радне групе
Жебељан није саслушан. Иако му је Милан Андрић то обећао, позив никада није стигао. Наравно, обећање лудом радовање. Нису саслушани ни сведоци. Нису прикупљени никакви докази. Радна група је донела закључак без увиђаја, без разговора, без аргумената – али зато вероватно са већ унапред написаним мишљењем у фиоци.
Коме је у интересу да се прикрије истина? Јасно је – истина никоме не треба ако квари „статистику успешности“. Уместо озбиљног рада, изгледа да су документи читани у паузи за ручак, негде између супе и главног јела, у журби да се пређу на „озбиљније“ случајеве.
Можда Милан Андрић и његове вредне колеге из Радне групе баш у том тренутку истражују убиство Далибора Драгијевића у ПУ Бор. Или се муче око случаја када је седамдесетчетворогодишњаку, након тортуре у полицији, одстрањен тестис – јер, реално, то су ипак много „озбиљнији“ предмети. Само се надамо да ни ту неће све остати на читању папира и аутоматском доношењу одлуке из шаблона.
А шта смо ми добили као одговор? Класично чиновничко: „Ваше обраћање је неосновано. Сектор унутрашње контроле је поступао у складу са законом.“ Наравно да јесте – по закону ћутања, закону избегавања и закону самозаштите.
Изјава председника синдиката Глише Видовића
„Не знам коме да верујем – мом заменику Жебељану, са којим годинама сарађујем, или Радној групи и СУК-у, који представљају министра. Ако је Жебељан поднео пријаву, а Радна група утврдила да је неоснована, то значи да је лагао – да је злоупотребио синдикат?
Али, Чаушић је одбио да покрене дисциплински поступак против Жебељана, иако сам ја то тражио. Да ли зато што зна да је све било измишљено од стране Маринковића?
Истина је само једна. Канцеларија бр. 79 није рестриктивна зона, а документ је остављен на столу. Ми захтевамо да се истина утврди.
Колико са снимка видим, истина је другачија: канцеларија бр. 79 није никаква рестриктивна зона, а документ је био остављен на столу, што доказује ова фотографија и видео-снимак.
Шта каже Жебељан?
„Нисам се заваравао, урадили су баш онако како сам претпостављао. Школски пример заташкавања. То сам и претпоставио, докуменовао сам истину о функционисању система који се у јавности претвара да је функционалан. На жалост није!
Ниједног тренутка нисам веровао да ће Радна група и СУК заиста радити свој посао – да ће ме саслушати, размотрити доказе, утврдити чињенице и истину. То сам видео још првог дана када нико није вршио увиђај. Овде се штити неко моћан. Није ни Маринковић крив што је неко незаконито умножио акт са ознаком тајности. Ко му је то дао? Кога Чаушић заправо штити?
Много је лакше било стати на страну својих “угледних” колега, и прихватити њихову бајку да сам “неовлашћено претурао по стварима”, да сам лажов. Каква перверзна представа од правде!
Док ја чувам огољену истину – непријатну, грубу, али једину коју имам – они чувају лепо обучену и подгојену лаж, пажљиво нашминкану, умотану у извештаје, украшену потписима и печатима. И како то обично бива, та лаж се њима више допада. Њихова реч је закон, јер су “начелници”, јер имају моћ – да премештају, суспендују, сатанизују. Ја сам за њих само број који треба уклонити, јер кварим слику лажног реда, хармоније и некакве правде.
Кажу да је Черчил рекао – ако желиш да се нешто не уради како треба, формирај радну групу. О каква истина…
Канцеларија никада није била ни под каквим мерама ограничења нити је рестриктивна зона, ни тада ни сада, не закључава се, али то је небитно – јер кад истина не одговара, онда се она једноставно занемари. Мој углед је погажен, психа растројена, а ја сам жигосан као лажов. И то све без иједног доказа. само ови наводи:
Нећу се повући. Нека ме туже, ако мисле да сам их клеветао – ја сам спреман. И више од тога. Ја немам систем који ми чува леђа, ја имам само истину. Али та истина, гола и неприхваћна, има једну особину коју лаж никада неће имати – вечност.
Аристотел је рекао: ‘Истина је у природи ствари, а не у мишљењу људи.’ Али шта то вреди у МУП-у, где је мишљење недодирљивог важније од закона, а лаж – службена верзија стварности.“ – Закључује Жебељан.
Зашто је ово важно за све нас?
Овај случај није само прича о односима унутар МУП – ово погађа сваког грађанина. Ако полиција не може да утврди истину унутар себе, ко ће онда заштитити вас када вам правда буде потребна? Замислите да пријавите неко кажњиво дело – а онда вас нико не саслуша, не погледа ваше доказе, и прогласи вас лажовом. Да ли се то десило Жебељану? Ако полицијски службеник не може да добије правду, шта онда могу да очекују обични грађани? Студенти и млади на протестима траже правду и поштовање институција – али како да их добију ако институције не раде свој посао? Министар Ивица Дачић мора да реагује, посебно када знамо за теже случајеве где су грађани страдали од руке полицајаца. Да ли је полиција у служби грађана или нешто сасвим друго?
Синдикат полиције Слога не бежи од тешких тема. Истина је само једна, и она мора изаћи на видело, па макар била ружна, стара и гола. Позивамо министра Ивицу Дачића да, уколико је способан и вољан покрене независну истрагу и утврди ко је одговоран. Не само за овај случај већ за све оне случјеве који вапе за правдом и истином.
И да закључимо речима бесмртних мудраца који су вековима пре нас говорили о правди и држави. Њихове мисли данас одзвањају јаче него икад.
-Аристотел:
„Где нема правде, нема ни државе.“
–Аугустин (Свети Августин):
„Држава без правде је само велика банда разбојника.“
–Платон:
„Правда у држави је исто што и здравље у телу.“
(Без ње, држава је болесна.)
–Мартин Лутер Кинг:
„Неправда било где је претња правди свуда.“
–Цицерон:
„Правда је темељ сваке државе.“
–Достојевски:
„Нема мира без правде, ни правде без истине.“
-Јован Дучић:
„Не бој се неправде, него ћутања о неправди.“
–Ганди:
„Нема грађанске слободе у друштву у коме влада неправда.“