У државној служби Републике Србије, запослени би требало да имају загарантовано право да знају шта раде, под којим условима, и ко је за њихов рад надлежан. У пракси — посебно у Министарству унутрашњих послова — остваривање и тих основних права постаје прави административни рат.
Уместо да сарађује са синдикатом као представником запослених, МУП се одлучује за супротан курс: одговара бирократским зачкољицама, оспорава синдикална овлашћења, и улази у правне спорове које на крају — редовно губи. Пред Жалбеном комисијом Владе и Управним судом, синдикат најчешће излази као победник, али по коју цену?
Цену, наравно, не плаћају они који одлучују. Плаћају грађани — кроз судске пенале, накнаде трошкова, адвокатске услуге и изгубљено радно време службеника који бране недобранљиве позиције. Тако се годинама гомилају енормни трошкови само зато што неко у администрацији одлучи да је опис радног места или име шефа — представља тајну степена “интерно”.
Кад обичан захтев постане претња систему
Да вам неко каже да је у Србији тајна информација — ко вам је шеф и шта вам је опис посла, вероватно бисте помислили да је реч о некој шали. Али у Министарству унутрашњих послова, то није виц — то је пракса.
Вукица Ф., административна радница у одсеку који се бави пружањем услуге исхране, затражила је 8 маја 2024. године да јој се достави званичан опис посла и коначно каже — ко јој је руководилац. Одговор? Документ је „интерно поверљив“. Шеф? Није познат. Година је 2025. А министарство као да ради у 1948.
Сектор за логистику – Машина за бирократску тортуру
Синдикат полиције Слога убрзо се укључује у случај. Подаци о чланици се траже службеним путем — а МУП почиње да игра игру бирократске саботаже:
-
Прво одбацивање: Синдикат нема „оверено“ пуномоћје. (Као да је приступница са општим пуномоћјем безвредан папир.)
2025-02-18 Resenje MUP odbija VF -
Жалбена комисија: Усваја жалбу, али не обавезује МУП да преда податке. Уместо решења — нови круг формализма, решења и жалби.2025-05-19 Решење ЖКВ Фурдуловић
-
Други покушај Вукице: Тражи комплетан Правилник о систематизацији. Одбијено. Цело министарство, укључујући и послове кувара и магационера — проглашено тајном.
„Ко ми је шеф?“ — питање на које МУП нема (или неће да да) одговор
Замислите да идете на посао, радите свој део задатака, а не знате ко вам је формално надређен. Ни да ли радите у складу са систематизацијом. Уместо одговора, добијате папир са печатом: „интерно“. Није у питању БИА. Ни ВОА. Ни Тужилаштво. У питању је жена која ради канцеларијске евиденције оброка.
Бесмисленост: систем који не поштује закон, већ себе
МУП је игнорисао:
-
чл. 27 Закона о државним службеницима који обавезује послодавца да запосленом уручи опис посла,
-
чл. 6 Закона о раду и чл. 57 Колективног уговора, који дају синдикату право да заступа члана без додатних „оверених“ папира,
-
чл. 164 Кривичног законика, који ускраћивање података потребних за синдикални рад дефинише као кривично дело.
Па опет, за администрацију је важније да у захтеву фали печат, него да радница годинама не зна шта јој у опису радног места пише и ко јој је непосредни руководилац.
Дијалог у ћорсокаку: шта смо рекли надлежнима
На састанку са Слободаном Недељковићем, шефом кабинета министра, и Жељком Којићем, начелником Сектора за логистику, отворено смо рекли: Имамо законско право да будемо редовно информисани. Ово како радите је институционално гушење синдикалног деловања. Ћутање није неутралност — ћутање је ометање и спречавање синдикалног рада. Чули су нас, али чини се, да нису добро разумели.
Колико ће да кошта инат?
Сваки захтев, жалба, тужба – кошта. Не синдикат. Не Вукицу. Већ грађане Србије, из чијих се пореза плаћају:
- административни службеници који одбијају да раде законито,
- жалбене комисије које преписују клишее,
- правници МУП-а који по судовима бране — неодбранљиво.
Све за један опис посла. Једно име руководиоца.
А суштинско питање гласи: Чему синдикат ако не може да брани и заступа члана?
Ако у 2025. години синдикат мора да се три пута жали, шаље поднеске, ангажује адвокате и трпи одбијања да би добио обичан папир — онда је држава капитулирала пред бирократијом. Или, што је још горе, неко у МУП тера инат и ради јер му се тако може. Питање је докле?
Порука надлежнима и јавности
Случај Вукице Ф. открива сурову реалност унутар Министарства унутрашњих послова: запослени који жели да зна шта му је посао и ко му је шеф — постаје безмало безбедносна претња. Синдикат који покушава да га заштити — третира се као непријатељ система. Уместо разумевања проблема, добија се бирократска тортура, а уместо законитости — ћутање, одбијање и бесмислене ознаке „интерно“.
На крају, све те незаконите одлуке МУП-а падају на суду или пред Жалбеном комисијом, али цену не плаћају они који су их донели. Плаћа је буџет. Плаћају грађани. Питање је — докле? Закон даје могућност да се штета наплати од одговорних лица. Али у пракси, шефови и начелници остају недодирљиви, са платама које не оправдавају елементарно непознавање прописа.
Ако држава неће да се обрачуна с нестручношћу и самовољом у својим редовима, синдикат хоће. Макар и овако, јавно! Јер заштита права радника није папир – него обавеза. А за оне који ту обавезу свесно крше, мора доћи и – одговорност.
Јер кад један опис посла постане симбол самовоље, онда више није питање Вукице. Онда је питање — свих нас.