Данас је 1. април, али оно што се догодило у Панчеву није првоаприлска шала, већ озбиљно питање организације рада у Сектору за ванредне ситуације.
Шест дана чувања безопасног предмета
Након објаве синдиката у тексту ”Полиција чува гранате, Београд ћути: систем ЕОР у озбиљном колапсу”, и после пуних шест дана током којих су припадници полиције непрекидно обезбеђивали пријављени ЕОР, начелник Одељења за заштиту од ЕОР Михаило Маринковић је, заједно са својим замеником, око 9,30 часова службено отишао у Панчево како би лично оперативно интервенисали по комплексној пријави.
Привилегија службеног ангажовања у месту становања
Како Маринковић живи у Панчеву, на терену он сам себе ангажује у месту у ком живи, док другим запосленима из Одељења таква „привилегија“ није доступна. На крају, начелник је тај који одлучује и има могућност да сам себе упути на, како се касније испостави, нимало сложене предмете.
На лицу места је утврђено да се не ради о опасном средству, због чега није било потребе за уништавањем детонацијом. То практично значи да је полиција пуних шест дана чувала предмет који није представљао непосредну опасност, и то на свега око два километра од болнице и Полицијске управе, као и неколико километара од места где и сам начелник живи.
Управо зато се поставља оправдано синдикално питање: ако је већ првог дана постојала основана процена да средство није опасно, зашто то није одмах писмено потврђено и зашто полицијски службеници нису ослобођени бесмисленог шестодневног обезбеђења?
Посебно забрињава што, према информацијама са терена, није прихваћен ни апел и молба руководства полиције у Панчеву да се предмет реши током викенда, иако је очигледно постојала могућност да се брзом проценом утврди да нема експлозивног пуњења нити непосредне опасности. Шта више, и Маринковић живи само пар километара од места где је ЕОР чуван, могао је и сам отићи и извршити увид, без посебне наредбе јер се ради о ванредној ситуацији. То не би било ни први ни последњи пут, нити би то ико могао замерити.
Ко плаћа скупља теренска увећања?
Додатно се намеће питање рационалности трошкова и начина службеног ангажовања руководилаца. Синдикат с правом тражи да се јасно утврди по ком основу су на терен упућени начелник и његов заменик, уместо извршилаца из линије рада, и да ли је такав модел ангажовања финансијски оправдан за МУП.
Посебно је важно да руководство Сектора транспарентно објасни критеријуме по којима руководиоци излазе на терен чешће од оперативних извршилаца, јер свако такво ангажовање носи и увећања која су, због коефицијента руководећих плата, значајно већа од увећања која би припала инспектору-оперативцу.
Управо зато се поставља синдикално питање: докле ће МУП плаћати овако постављен модел рада, ако исти посао могу ефикасније и економичније да обаве извршиоци?
Једнако је важно разјаснити и да ли је у конкретном случају постојала потреба за целодневним службеним ангажовањем руководилаца, с обзиром на то да је већ на лицу места утврђено да средство није опасно и да није било потребе за уништавањем. Због тога синдикат тражи да се преиспита сврсисходност оваквих излазака на терен риководиоца и њихов стварни ефекат на трошкове службе.
Ко води Одељење док су руководиоци на терену?
Овде се отвара и много озбиљније питање организације службе: ако предмет није био комплексан, а на терен ипак одлазе начелник и заменик, ко у том тренутку обавља руководеће послове у Одељењу? Да ли то у пракси значи да извршиоци, поред својих редовних оперативних задатака, преузимају и део послова руковођења? Или је идеја да заменимо места?
Синдикат зато оправдано поставља питање да ли је оваква пракса последица лоше организације рада и недовољног капацитета руководства да управља Одељењем, јер се стиче утисак да су приоритет постали теренски изласци руководилаца са већим коефицијентима, уместо ефикасног руковођења људством и благовременог ангажовања извршилаца.
Синдикат зато с правом поставља питање исплативости оваквог поступања за МУП, али и сврсисходности модела рада у ком полиција данима чува безопасан предмет, док извршиоци седе у канцеларијама, а на крају на терен одлази само руководство.
Да ли је одуговлачењем ослабљена оперативна моћ ПУ Панчево?
Посебно је важно питање да ли је, имајући у виду да су полицијски службеници из Панчева током викенда били преоптерећени и ангажовани и на обезбеђењу локалних изборних активности, оваквим нечињењем и шестодневним задржавањем људства на обезбеђењу безопасног предмета објективно ослабљена оперативна способност ПУ Панчево.
Синдикат зато пита искључиво са становишта професионалне одговорности: да ли је Маринковић био дужан да благовременим писменим ставом или хитним упућивањем извршилаца спречи непотребно везивање полицајаца у осетљивом безбедносном тренутку? Или је то урадио с намером и умишљајем?
Ово више није само питање једног предмета у Панчеву. Ово је питање односа према људству, трошковима, хитности поступања и поштовању рада полицијских службеника којих на терену већ хронично недостаје.
Ако је средство било безопасно, зашто је шест дана трошен људски ресурс полиције? Ако није било сложеног задатка, зашто нису послати извршиоци? И ако се све то знало унапред, зашто се чекало пуних шест дана?
На ова питања руководство Сектора за ванредне ситуације дугује јасан одговор, не само синдикату, већ и руководству ПУ Панчево и свим полицијским службеницима који су тих дана уместо редовних полицијских задатака чували предмет за који се испоставило да није опасан.
Ваш коментар на чланак: