Док полицијским службеницима руководиоци говоре да „нема новца“, да морају да „разумеју потребе службе“, „да не пљују у тањир у којем једу“ да трпе незаконита распоређивања, премештања, неплаћен теренски рад и дневнице, прековремени рад и мобинг — Министарство унутрашњих послова Републике Србије у буџету за 2026. годину планира трошак од чак 2 милијарде динара односно 18,6 милиона евра за новчане казне и пенале по судским пресудама.

Да, добро сте прочитали.

Не за бољу униформу и опрему.
Не за нова возила.
Не за боље услове рада.
Не за заштиту запослених.

Већ за — изгубљене спорове.
Спорове које руководиоци губе од запослених.

Поред тога, МУП је планирао још 180 милиона динара за накнаду штете због незаконитог поступања државних органа.

Када се те две ставке саберу, долази се до више од 2,18 милијарди динара које ће грађани Србије платити због:

• незаконитих одлука,
• бахатог руковођења,
• мобинга,
• кршења права запослених,
• изгубљених радних спорова,
• затезних камата,
• извршења,
• и упорног одбијања руководства МУП-а да поштује закон чак и када је очигледно да ће спор бити изгубљен.

МУП више новца даје на судске казне него на многе развојне пројекте

Ова цифра постаје још скандалознија када се упореди са капиталним инвестицијама из истог буџета.

Тако је за:

• изградњу седишта Сектора за ванредне ситуације планирано свега 10 милиона динара;
• Регионални центар СВС у Крагујевцу такође 10 милиона;
• реконструкцију појединих полицијских објеката неколико десетина милиона;
• док су судски пенали — 2 милијарде динара.

Другим речима, МУП је очигледно прихватио да су изгубљени судски спорови постали редован и нормалан трошак система.

И то није случајност. То је последица начина управљања Министарством годинама уназад.

Министри дођу, направе дугове и оду

У МУП-у већ дуго постоји образац понашања који се понавља са сваким новим министром и делом руководства. Почео је некако у време министра Ивице Дачића, Стефановића, Вулина, Гашића и опет Дачића у трећем мандату.

Дођу на функцију, понашају се као да управљају приватним феудом, доносе одлуке без одговорности, остављају иза себе хаос, дугове, судске спорове и милионске обавезе — а онда оду или бивају отерани на другу функцију.

Последице њихових одлука не плаћају они.

Плаћају:

• полицијски службеници својим здрављем и егзистенцијом,
• а грађани Србије својим новцем.

Свакако, министри сносе политичку одговорност за стање у ком се Министарство налази, али они нису једини нити увек директни кривци за милионске штете које настају.

Прави проблем су кадровска решења која годинама производе затворен систем неодговорности.

Поједини руководиоци организационих јединица понашају се као власници приватних фирми, а не као државни службеници који управљају системом у име грађана Србије. Запослени се често посматрају као поданици који треба беспоговорно да трпе незаконита наређења, мобинг, премештања и кршење права, а не као службеници који имају законом гарантована права и достојанство.

Најопасније је што је унутар система годинама стваран утисак да руководиоци никада неће сносити личну одговорност за штету коју направе. Управо тај осећај потпуне заштићености произвео је бахатост, немар и неодговорно поступање које данас грађане Србије кошта десетине милиона евра кроз судске спорове, камате, одштете и пенале.

Док полицајци због неколико хиљада динара могу дисциплински да одговарају, они који својим незаконитим одлукама производе милионске штете за буџет — готово никада не одговарају ни дисциплински, ни материјално, ни кривично.

Данас МУП дугује за струју, радове, дневнице, судске пресуде, камате и разне обавезе, а истовремено се улази у нове пројекте и нове инвестиције као да систем финансијски савршено функционише.

Поставља се једноставно питање:
ако МУП нема новца да редовно измирује обавезе према сопственим запосленима, како онда има новца за непрестане мегапројекте, реконструкције и политички атрактивне инвестиције?

Запослени су приморани да туже сопствено министарство

Најпоражавајућа чињеница је што велики део ових спорова уопште није морао да постоји.

Полицијски службеници најчешће не туже МУП зато што то желе, већ зато што су на то приморани.

Туже за:

• неисплаћене дневнице,
• неисплаћен теренски рад,
• прековремени рад,
• незаконита решења,
• мобинг,
• незаконита распоређивања и премештања,
• ускраћена права из радног односа
• приступ информацијама од јавног значаја.

И уместо да руководство покуша да проблем реши законито и рационално, дешава се супротно.

Спорови се намерно развлаче годинама.

Пишу се бесмислене жалбе или ревизије и када је свима јасно да ће МУП изгубити спор.

Ангажују се државни правобраниоци, плаћају судски трошкови, затезне камате расту из године у годину, а дуг од неколико десетина хиљада динара на крају постаје милионски трошак.

И све то плаћају грађани Србије кроз намете и порезе.

Нико не одговара

Највећи проблем није само новац.

Највећи проблем је што у МУП-у практично не постоји лична одговорност руководилаца.

Иако закон омогућава да службено лице које је намерно или крајњом непажњом проузроковало штету одговара за насталу штету, у пракси се то готово никада не дешава.

Никада се не поставља питање:

• ко је донео незаконито решење,
• ко је оправдаи или извршио мобинг,
• ко је злоупотребио положај,
• ко је свесно гурао изгубљен спор,
• ко је направио милионску штету буџету.

Уместо тога, трошак се колективизује и пребацује на државу.

Тако бахатост појединаца постаје рачун свих грађана.

Узбуњивачи као „непријатељи система“

Посебно забрињава однос према узбуњивачима и запосленима који указују на незаконитости.

Уместо да систем исправља грешке, често се дешава супротно:

• покрећу се дисциплински поступци,
• врше се премештаји,
• запослени се изолују,
• излажу психичкој тортури,
• шаљу на удаљена радна места.

А онда, после вишегодишњих спорова, држава изгуби на суду и исплати милионске одштете.

Опет новцем грађана. И опет нико не одговара.

Две милијарде динара као доказ слома

Буџетска ставка од 2 милијарде динара за судске казне није „техничка ставка“.

То је документовано признање државе да:

• МУП масовно губи спорове,
• да се права запослених системски крше,
• да се незаконите одлуке доносе годинама,
• и да нико за то не сноси последице.

Док год они који производе штету не буду лично одговорни, а закон буде важио само за обичне полицајце, овај систем ће наставити да троши милијарде народног новца на пенале, камате и судске пресуде.

И зато се данас не поставља питање да ли ће грађани платити ове дугове.

Питање више није да ли је МУП финансијски уништен, већ колико ће грађане коштати систем који воде неспособни и неодговорни руководиоци.

Драги наши, колапс је већ ту. Следеће је — банкрот. Али још није касно да систем почне да се мења, или да га грађани и запослени коначно промене, а одговорност добије име и презиме.

Ваш коментар на чланак: