Постоје текстови који се прочитају.
И постоје текстови после којих човек не може да остане равнодушан.
Ово је један од тих текстова.
Текст човека који је годинама био део система. Школован. Награђиван. Борац који је ратовао за Србију. Човека који је веровао у службу, закон и државу.
А онда је систем почео да се бави њим.
Јер је био превише добар за њих.
Окренуо је игрицу. Постао је опасан. Постао је претња.
Три награде министра — па мета.
Рад на једном од најосетљивијих случајева у Србији — па мобинг.
Статус узбуњивача — па страх за породицу.
И онда реченица од које застанете:
„Тренутно чекам егзекутора.“
Најстрашније у свему није сама претња.
Најстрашније је тренутак када човек схвати да заштите нема. Да институције ћуте. Да систем има начин да човека полако изолује, исцрпи и остави самог.
А ако држава одлучи да некога сломи — човек временом схвати колико је заправо незаштићен.
Синдикат полиције Слога сматра да овај текст, новински чланак објављен у Радару, треба да постане обавезно штиво за будуће полицајце и студенте Криминалистичко-полицијског универзитета.
Не као књижевност, већ као сведочанство о систему у који млади људи улазе — о притисцима, злоупотребама, ћутању институција, цени професионализма и положају оних који су се усудили да раде профисионално и пожртвовано, да говоре.
Ово није само исповест једног инспектора.
Ово је упозорење шта их чека у полицијском послу, у каријери.
РАЗГОВОР СА САМИМ СОБОМ
ЧЕКАЈУЋИ СЛУЖБУ ДА МЕ УБИЈЕ
Предраг Симоновић,
пензионисани инспектор
Тренутно чекам егзекутора. Сигуран сам да ћу лако да умрем уколико има макар трунке космичке правде. И вероватно ће ме убити с леђа. Јер све што радимо, одјекује у вечности
Служба не прашта. Једном кад ти стави мету на чело, остаје ти само да чекаш егзекутора. Све институције се помакну у страну, као и појединци, не желећи да буду колатерална штета.
Био сам школован полицајац. Сад сам пензионер и колумниста. Завршио сам Вишу школу унутрашњих послова, Факултет цивилне одбране, специјалистичке студије на смеру Тероризам и организовани криминал на Факултету политичких наука, где сам након тога и магистрирао. У радној књижици је писало – МУП Републике Србије – магистар политичких наука. Био сам члан једног од првих преговарачких тимова МУП-а и предавач из предмета криминалистика. Успешно сам завршио Међународну академију за спровођење закона у Будимпешти, па онда и други део Академије у Розвелу, САД. То би се у полицијским круговима, на неким састанцима, као кратко објашњење уз мрдање главом рекло „писмен“. И својеглав. Тако би рекли за доминантну особину шта год то значило. Отприлике као да избегавам „добронамерне“ савете.
У време кад је министар војни могао да буде неко ко није служио војску или је у полицију могао да дође неко ко не уме да расклопи пиштолј, могао сам се похвалити да сам као редован војник 1993. године био припадник 72 Специјалне бригаде. То су они са црвеним береткама, мало другачији од оних са црвеним береткама из 2003. године. Учесник сам рата и од државе сам добио статус борца. Од стране Вишег јавног тужилаштва у Београду доделјен ми је статус „узбуњивача“. Вишеструко сам награђиван. За изузетне резултате добио сам три награде министра.
А онда сам пристао да будем члан Радне групе која је радила на расветлјавању убиства новинара Славка Ћурувије. Постао сам непријателј. Некако у то време мој непосредни старешина у СБПОК-у био је дипломирани географ по звању. Дочекао сам и да начелник УКП-а буде дипломирани географ – туризмолог. После си могао да почнеш да радиш на руководећем месту у МУП-у, а нарочито у УКП-у, а да пре тога будеш конобар, електричар или фитнес инструктор. Или навијач. И уредно да купиш акредитовану диплому коју ће ти признати да би као подобан могао да окачиш звездице.
Предмет Ћурувија је требао да буде још један предмет где ће да се формира ко зна која по реду радна група, која би требало нешто да ради, ништа да не уради и да се све то тако лепо заврши. Уз помоћ Владине комисије некако смо дошли до истине и до доказа. Било је доволјно доказа за полицију, тужилаштво и судије Вишег суда. Није било доволјно доказа за судије Апелационог суда које су након две првостепене пресуде од по 100 година затвора донеле ослобађајућу пресуду. Није било доволјно доказа за правду.
Радна група је све време трпела опструкције. Постоје докази да су руководиоца Радне групе, пуковника Драгана Кецмана, хтели да убију. И тако неколико пута. Један од актера договора кад је Кецмана требало „оладити“ касније је добацио до члана Главног одбора једне велике странке.
Кецман и ја смо потписали извештај о сазнањима да Раде Марковић, некадашњи први човек Ресора државне безбедности, треба да буде пуштен из затвора. На папир смо ставили и ко све стоји иза тога. Било је ту високо, највише позиционираних државних функционера, професора, бизнисмена… Извештај још стоји у документима Криминалистичко оперативне аналитике, тако се некад звала та служба… Или можда више није тамо. Папири знају да се изгубе.
Остатак чланка читајте у целости на порталу „Радар“ : Чекајући Службу да ме убије…
Ваш коментар на чланак: