Синдикат полиције Слога добија 13. августа 2025. године поштом „одговор” руководиоца Радне групе за сарадњу са синдикалним организацијама у МУП-у – без датума (!).
Тиме је обележено више од 1 године и 4 месеца чекања на реакцију поводом званичног акта синдиката од 29. марта 2024. године, упућеног лично министру Ивици Дачићу, са врло јасним питањем:
„Шта сте предузели против Невенка Марића, правоснажно пресудом утврђеног као починиоца злостављања на раду, како бисте заштитили углед МУП-а и надокнадили штету буџету?“
Да подсетимо, Синдикат је чак и 13. маја 2024. године послао ургентни допис министру – али „одговор” стиже тек сада, без датума, без одговорности и без икаквих мера.
Акт је био адресиран на министра, а не на „радну групу”, али је уместо министра одговор потписао господин Жељко Којић. Не знамо да ли је овлашћење добио на папиру, магијом или је министар пронашао начин да се формално и суштински дистанцира од вруће теме. На крају нас не занима став радне групе већ став министра Ивице Дачића.
⚠️ Одговор који одговара само Марићу
Уместо информације о дисциплинским мерама, обустави напредовања или покретању поступка за накнаду штете од починиоца, добијамо хладно и бирократско обавештење:
МУП је уложио ревизију на пресуду Апелационог суда (Гж1 2485/23 од 25.01.2024), поднету 9. априла 2024. године.
Превод: „Нећемо ништа радити док не видимо шта каже Врховни суд.
Дотле Марић, данас начелник ПУ Нови Сад, наставља да гради каријеру и ужива у плодовима напредовања.“
📜 Шта је ревизија – и зашто је овде само параван
Ревизија је ванредни правни лек којим се тражи преиспитивање одлуке Апелационог суда пред Врховним судом – искључиво због погрешне примене права.
У овом случају, она служи као временска машина – купује се време, одлаже било какво поступање и чува се фотеља за правоснажно утврђеног “мобера”.
Чак и да ревизија успе – МУП ће рећи: „Суд нас је ослободио, злостављања није било.”
Ако не успе – увек могу додати: „Прошло је превише времена, сада нема сврхе.”
У међувремену, више од 1,5 милиона динара већ је исплаћено оштећеном колеги – новцем грађана.
💰 Ко је заправо одговоран за штету?
Правно – МУП плаћа грешке својих запослених, најчешће руководиоца, грађани трпе. Закони омогућавају регрес – наплату од починиоца штете ако је настала намером или крајњом непажњом.
Пресуда јасно означава Невенка Марића као одговорног али не и лично осуђеног, јер он и није тужен лично, али уместо да му се наплати штета – он је унапређен на чело ПУ Нови Сад.
🏛️ МУП – приватна фирма или државна институција?
Министар је одговоран за правилан рад МУП-а. Он мора да даје јасне инструкције, а не да пребацује одговорност на ниже чиновнике и „радне групе”. Радна група може дати свој став, али да ли је такав став и нужно став министра? На ово питање не знамо одговор јер министар нема времна за Слогу.
Овакво „поступање” личи на приватну фирму у којој се правила од стране руководиоца пишу у ходу, а дугове плаћају порески обвезници. Не и они који дугове заправо створе.
Ако је ово темпо комуникације са синдикатима – преко годину и по дана за одговор без датума – поставља се питање: Да ли је то перфидно ометање и спречавање синдикалног рада, или директно исмевање запослених и синдиката?
📌 Закључак – питања без одговора
- Зашто допис МУП-а нема датум?
- Ко је овластио Којића да одговара уместо министра?
- Зашто се одговор чекало више од 16 месеци, упркос ургенцији?
- Какве везе ревизија има са унутрашњом одговорношћу у МУП-у?
- Када ће МУП наплатити штету од мобера, а не од пореских обвезника?
До тада – у МУП-у, за злостављање на раду најбоља казна је унапређење.
Повезано:
🤐 Синдикати – тишина која боли
Док Слога и даље, одолева притисцима, већина синдиката у МУП-у о оваквим појавама ћути.
Не траже одговоре, не идентификују одговорне за бахато трошење новца – иако пресуде јасно показују да је у МУП-у тешко радити са бахатим и непрофесионалним руководиоцима.
Многи су поткупљени од стране послодавца, јер им је тишина комфорнија од борбе за професионално унапређење рада.
Слога, пак, добија упозорења да „превише притиска” и да ће то довести до разних дискредитација – чак и до евентуалних слања руководилаца синдиката на „циљане” лекарске прегледе – као да је потребно доказати да је једини разлог за јавни професионални став заправо лудило, а не храброст и намера да се овај урушени систем постави на здраве ноге.
Данас изгледа да само лудо храбри могу јавно говорити без страха од последица.
