🔴 Кад полицајац дели флајере уместо да штити грађане
„По налогу Дирекције полиције, сви полицијски службеници треба да у току смене издвоје пола сата за спровођење промотивних активности поводом конкурса за ЦОПО, деле флајере и фотографишу се са грађанима.“
Ово је садржај службене поруке која је ових дана кружила међу припадницима МУП-а.
Полицајци, који би по природи посла требало да се баве безбедношћу, сада би требало да глуме промоторе. Да забораве кордоне, палице, тонфе, бибер-спреј и сва остала средства принуде. Уместо да граде поверење кроз професионализам и поштовање закона, они сада треба да позирају за фотографије које ће се касније користити као доказ да „интересовање младих расте“.
Истина је, међутим, потпуно супротна – интересовање за курс у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) најниже је у историји.
🔴 Пензионере зову назад – за 88.000 динара и „обезбеђење објеката“
Док се млади не пријављују, људски ресурси МУП-а зову пензионере. Један од њих је на Фејсбук групи написао:
„Нуде да се вратимо у МУП, уговор на шест месеци, плата 88.000 динара… да чувамо објекте, паркинг места за начелнике… Да нас неки искомплексирани командир понижава по старе дане. Хвала, али не!“
Коментари колега говоре све:
- „Кад видим леђа МУП-у, нећу ни Београду више прићи.“
- „Само будала може да се врати.“
- „У Нишу траже од пензионера да обуку старе униформе и помогну жандармима у кордонима.“
- „Иде гас у пропаст.“
Уместо да подмлађује кадар, полиција се ослања на оне који су свој дуг држави већ платили.
Ако је држава принуђена да зове ветеране да поново „обуку униформу“ – то није стратегија, то је крик беспомоћности.
Обични полицајци се неће вратити у службу низакакве паре. Али зато се, у трећем мандату Ивице Дачића, враћају руководиоци — све што се могло вратити из пензије, враћено је. Чак и они који су у време тадашњег мандата МУП стварали милионске трошкове које су проузроковали својим нестручним радом, а запсолени то доказали на суду.
Док систем пуца, на врху се деле функције, фотеље и незаслужена одличја.
🟥 Шта се заправо дешава унутар МУП-а
Један од најпотреснијих примера је судбина колегинице која је више од 10 година радила у Сектору за логистику на повремено-привременим пословима.
Ове године коначно је конкурисала за стално запослење — али је одбијена, уз образложење: „недостојна за рад у МУП-у“.
Разлог? Виђена је на протестима.
Преко ноћи јој је прекинут уговор и остала је без посла.
Питање за министра Дачића гласи: да ли је нормално да неко више од 10 година ради по уговорима, а да када изађе на улицу и мирно покаже незадовољство таквим системом – изгуби егзистенцију?
То је слика неправде која грађане одвраћа од МУП и полиције.
Уместо да се извине што злоупотребљавају законе и држе људе деценију у неизвесности, смета им што се побуне против таквог система.
Док партијски кадрови без дана искуства добијају стална радна места, високе функције они који раде поштено – завршавају на улици.
Срамите се сви ви који негујете овакав систем рада, на челу са министом Дачићем!
🔴 Кад синдикат не верује министру, а министар никоме не одговара
Синдикат полиције Слога већ месецима упозорава на злоупотребе, мобинг, непотизам и неефикасност у МУП-у — посебно на селективан рад Сектора унутрашње контроле (СУК).
Пријаве против руководилаца, попут Михаила Маринковића и других, завршавају шаблонски: министар тврди да „СУК није пронашао пропусте и да је радио професионално и законито“.
Тако се све релативизује, а они који указују на незаконитост и неправду испадају лажови.
Запослени губе веру у систем, ћуте, одлазе, неки и у инвалидску пензију.
Јер само у МУП-у руководиоц може да каже да је млеко црно, иако сви виде да је бело.
Ако чак ни синдикат не може да добије одговор — шта онда може обичан полицајац или грађанин?
🔴 Од поверења до гнушања — како су млади изгубили веру у полицију
Пад угледа полиције није настао преко ноћи.
То је процес који траје годинама, а кулминирао је током 2024. и 2025. године:
- Нерешена отмица Данке Илић и сумње у прикривање трагова.
- Смрт осумњиченог Далибора Драгијевића у полицијској станици, уз озбиљне индиције на тортуру.
- Пад надстрешнице због корупције на железничкој станицу у Новом Саду.
- Тешко пребијање старца у Новом Саду који је остао без једног тестиса.
- Употреба несразмерне силе против студената и грађана.
- Коришћење забрањеног оружја према грађанима.
- Политизација полиције и пад професионализма.
- Честе појаве мобинга и дискриминације у МУП.
- Крађе оружја, новца и дроге из полицијских складишта.
Пад поверења у полицију додатно је продубљен срамотним случајевима нестанка оружја, новца и дроге из самих полицијских станица.
У последње две године јавност је сведочила низу афера које показују колико је систем надзора у МУП-у урушен:
- У Долјевцу, у магацину ПУ Ниш, нестало је више од 500 комада оружја које су грађани добровољно предали полицији. До данас није познато где је оружје завршило, нити је саопштено ко је одговоран.
- У нишкој станици Пантелеј, откривен је нестанак 63 пиштоља из службеног складишта, прикупљених током акције разоружања након мајских трагедија 2023. године.
- Из полицијског депоа у Бору је украдено око два килограма хероина, што је потврдило колико је ланац чувања доказног материјала слаб и подложан злоупотреби.
- У Сремској Митровици, из полицијских просторија нестало је близу десет килограма заплењене дроге, за шта су осумњичени управо припадници полиције.
- У Полицијској управи Београд, из службеног сефа је испарило више од 88.000 евра доказног новца, при чему исход унутрашње контроле никада није јавно објављен.
Овакви скандали нису појединачни инциденти, већ образац системског немара и заташкавања.
Унутрашња контрола најчешће „не проналази пропусте“, а јавност добија тек штуро саопштење — без имена, без одговорности и без епилога.
Када оружје које грађани добровољно предају држави „нестане“ у полицији, то није само пропуст — то је пораз државе.
Када дрога и доказни материјали ишчезну из службених просторија, то значи да закон више не станује тамо где би морао да буде најчвршћи.
Када се полиција користи као политички штит — млади у њој виде репресију, а не службу.
Ко ће данас да конкурише у полицију кад је полиција та која пребија његове вршњаке — и “нестану” доказе док случај и не крене?
Када оружје које грађани предају држави „нестане“ у полицији – то није пропуст.
То је пораз државе.
🔵 Од Дачића некада – до Дачића данас
Парадокс је у томе што је управо у првом мандату Ивице Дачића (2008–2012) започета модернизација полиције и њено приближавање грађанима
Из моје личне идеје и ентузијазма, без формалне стратегије и институционалне подршке, покренуо сам иницијативу да Министарство унутрашњих послова Србије изађе из затвореног оквира и приближи се јавности. Тако су отворени први званични налози МУП-а Србије на Фејсбуку, Јутјубу и Твитеру — пионирски искорак у региону и унутрашња комуникациона револуција.
Постали смо и први у свету по броју прегледа на Јутјубу. О томе су писали медији.
То је био део мог професионалног школовања — пројекат који сам спровео као практични пример из дипломског рада, где сам као најбољи у генерацији настојао да знање из медија и пропаганде применим у интересу службе, младих и грађана. 2009. године МУП Србије постиже највећи број видео-прегледа на Јутјубу међу полицијама, претекавши чак и њујоршку.
Модел заснован на отворености, транспарентности и дијалогу формално и даље постоји, али без суштине. Онда смо градили поверење — данас га губимо. Оно што је некада било симбол модерне полиције — отвореност и поверење — у трећем мандату истог министра претворено је у затвореност, страх и партијску дисциплину.
🔴 Како се некад градило поверење, а данас га уништавамо
Некада је МУП био пионир у комуникацији са грађанима. Још 2009. године, на моју личну иницијативу, покренута је неформална стратегија отварања полиције према јавности на Фејсбуку, Твитеру и Јутјубу — у време када је мало која полиција разумела снагу друштвених мрежа. Искрено, нису је разумели ни унутар самог система, али сам успео да их убедим да је то добробит: да се полиција приближи младима, сруши зид ћутања и отвори нови канал поверења.
То је била нова ера: полиција као пријатељ, партнер и чувар грађана, а не страх и репресија. У дипломском раду тај циљ је формулисан јасно: „јачање поверења, угледа и подршке младих у полицију Србије“ и „приказивање полиције у другом светлу — као институције која брине о свим грађанима, делује брзо, ажурно и пре свега људски“.
Тај пројекат је показивао да се поверење не гради наредбама и принудом, већ комуникацијом, присуством, доследношћу и поштовањем закона. Данас, међутим, оно што се градило годинама — урушава се из дана у дан: никада није био нижи одзив за школовање у ЦОПО, никада пензионерима није дата понуда да се врате и попуне места младих који више не желе у систем. Све мање је ентузијазма, све више равнодушности.
Обичном полицајцу је доста униформе — а још више неспособних руководилаца који не раде професионално, већ спроводе туђе, често бесмислене политичке налоге. Полиција више није симбол сигурности; постала је служба од које се народ окреће.
🟥 Пропаганда без садржаја – дегутантна и празна
У време када полиција поново постаје оруђе политике, свака пропагандна активност делује дегутантно — јер је у раскораку са стварношћу.
Како ће млади веровати флајеру или споту који их позива у полицију, када свакодневно гледају снимке полицијског насиља над својим вршњацима? Како ће неко да дели летак са паролом „Полиција у служби грађана“ ако грађани све чешће виде полицију као преторијанску гарду једне политичке партије, а не као гаранта поштовања закона?
Како ће полицајац који је јуче држао палицу у руци и тукао младића или девојку који не пружају отор — данас том истом руком да им дели флајер?
„Данас лош рад полиције не може да осујети ниједна пропагандна активност. Напротив – сваки покушај маркетиншке кампање делује као иронија, јер је слика на терену сурово другачија.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Уместо да се бави ставовима грађана, као што је некада био циљ комуникацијске кампање, МУП данас примењује искључиво механичке методе — наредбе, спотове, фотографије, и статистичке извештаје „о одзиву“.
А ставови, како сам још 2010. године писао, не мењају се наредбом — већ примером. Они се граде добрим поступцима, искреним односом и поверењем, а не празним флоскулама.
🔴 Промена ставова – немогућа без моралне обнове
У својим радовима о јавној комуникацији МУП-а наглашавао сам да се ставови грађана најтеже мењају јер се обликују кроз генерацијско искуство. Данас имамо генерацију која одраста уз корупцију, погибије недужних грађана, кордоне, пендреке и демонстрације употребе силе — а не уз примере правде и солидарности.
Ти млади људи, који су јуче били или ће сутра бити на протестима, данас не желе да се пријаве у службу која их је угњетавала. У институцију која је постала пример непрофесионализма и неправде.
Докле год полиција остане инструмент једне партије уместо професије у служби народа, сваки покушај „пропаганде“ биће само празна форма без садржаја — лажна слика једног система у који више нико не верује. Шта више, гнуша га се!
🔴 Поверење се не гради флајером и видео спотовима
Полиција Србије данас стоји на ивици кадровског, моралног и професионалног колапса.
Млади неће у униформу, пензионери неће да се врате, а грађани неће да верују.
Не зато што су недовољне плате — већ зато што нема професионализма, истине, морала и одговорности.
Док се партијске паравојне формације и насиље и злоупотребе гурају под тепих, а министар мирно тврди да „пропуста и никаквих проблема нема“, на жалост, ниједна брошура ове године неће донети нову и квалитетну генерацију полицајаца. Можда уместо квалитета добијемо на квантитету…
Стари полицајци једва чекају да оду у инвалидсу или редовну пензију, многи размишљају о напуштању службе и давању отказа… Млади полицајци су недовољно искусни… И они се већ сусрећу са тешким неправдама…
А свака неправда у полицији је пукотина у темељу државе.
А кад темељ попуца — све остало пада.
Ако полиција више не верује народу, и народ више не верује полицији — ко ће онда чувати Србију?
Ону коју највише волимо, јер резервну немамо …
Аутор: Драган Жебељан
Синдикат полиције Слога
