Док се грађанима Србије годинама из Кабинета министра саопштава да се експлозивни остаци рата „уклањају безбедно и по највишим стандардима“, иза те фразе крије се поражавајућа истина:
Република Србија нема посебан закон који уређује област заштите од експлозивних остатака рата (ЕОР), нема Националне стандардне оперативне процедуре (НСОП и СОП), нема сталне и еколошки уређене локације за уништавање ЕОР, нема систематски мониторинг животне средине — али има десетине хиљада детонација широм земље.
Ово није прича о једном инциденту.
Ово је прича о систему који више од деценије уништава експлозивна и хемијска средства где стигне, а истовремено ПРОГОНИ и ДЕГРАДИРА професионалце који траже закон, правила и одговорност.
БРОЈЕВИ КОЈИ РУШЕ ЗВАНИЧНЕ ФРАЗЕ
Према званичним подацима Министарства унутрашњих послова, од 2010. године до данас:
- уништенo је више од 37.700 комада експлозивних остатака рата;
- уништенo је преко 51.000 комада стрељачке муниције;
- уништенo је више од 1.000 килограма експлозива и барута;
- уништенo је преко 5.000 хемијских агенаса;
- уништенo је 18.812 комада фитиља и детонатора;
- интервенције су спровођене на хиљадама различитих локација широм Србије.
Посебну пажњу заслужује чињеница да се у званичном саопштењу МУП-а помињу некакви „фитиљи“, иако такав појам не постоји у савременој стручној и оперативној пракси у области заштите од ЕОР. Оваква терминологија више личи на опис из уџбеника претходних векова него на језик службе која рукује високоризичним средствима, чиме је аутор навода осрамотио и себе, и струку, и Министарство унутрашњих послова.
ГДЕ СЕ ЗАИСТА УНИШТАВА ЕОР
Ове детонације нису вршене на сталним местима-полигонима, нити у технички уређеним и контролисаним условима, већ на:
- пољопривредном земљишту (њиве и пашњаци),
- каналима за одводњавање,
- водотоцима и речним рукавцима,
- напуштеним цигланама и деградираним локалитетима,
- шумама и заштићеним подручјима природе,
- деловима корита река, укључујући Дунав.
Ово није претпоставка. Ово је званична статистика МУП-а.
ЕКОЛОШКА И ЗДРАВСТВЕНА ОПАСНОСТ КОЈУ СИСТЕМ ИГНОРИШЕ
Детонација експлозивних остатака рата на отвореном простору није пука техничка радња, већ озбиљан и дугорочан извор загађења животне средине и угрожавања јавног здравља.
Научно је доказано да експлозиви попут ТНТ-а, пентрита и њихових продуката разградње имају токсична, слаборазградивa и потенцијално канцерогена својства, те након детонације остају у земљишту и доспевају у подземне и површинске воде.
Тако настаје реалан и предвидљив ризик уласка штетних материја у ланац исхране: земљиште → биљке → животиње → човек.
Последице су кумулативне, дуготрајне и често невидљиве годинама, а ризик се додатно увећава понављањем детонација на истим или еколошки осетљивим локацијама.
И поред тога, МУП Републике Србије:
- не спроводи систематски мониторинг земљишта и вода,
- не врши санацију терена,
- не поседује еколошке студије утицаја,
- нема граничне вредности и контролне механизме.
Уместо доказа, јавности се нуди фраза:
„без опасности по грађане, имовину и животну средину“.
Без мерења.
Без доказа.
Без одговорности.
ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ – ИМЕНОМ И ФУНКЦИЈОМ
Важно је нагласити да Синдикат полиције Слога није наступао ни са позиције критике ради критике, нити накнадне памети. Напротив, синдикат је још од 2022. године званично предлагао да се у оквиру Министарства унутрашњих послова формира стручна радна група за израду Националних стандардних оперативних процедура (НСОП и СОП) за поступање са експлозивним остацима рата, уз јасно образложење да та обавеза произилази из важећих прописа и реалних безбедносних ризика. У тим предлозима је изричито тражено да у радну групу буду укључени инспектори и непосредни извршиоци послова заштите од ЕОР, као и да се поступак заснује на струци, искуству и науци. Ови предлози су формално разматрани, али суштински одбијени, уз став да „нема потребе“ за формирањем радне групе и доношењем процедура, чиме је свесно задржано стање правне и оперативне празнине. Управо та чињеница је кључна за разумевање онога што следи – јер се одговорност за последице не може посматрати као случајна или ненамерна, већ као резултат јасних одлука и пропуштања законских обавеза.
Кренимо редом:
Михаило Маринковић, начелник Одељења за заштиту од ЕОР
По струци дипломирани инжењер хемијске технологије, по функцији лице које би, по природи свог образовања и положаја, морало да разуме токсиколошке и еколошке последице детонација експлозивних средстава. Као и обавезу доношења подзаконских аката. Управо током периода његовог руковођења Одељењем, годинама није дошло до доношења Националних стандардних оперативних процедура (НСОП) и СОП, уз став да „нема потребе за таквим процедурама“. Поставља се питање да ли је овакво поступање било у складу са обавезама руководиоца и службе, нарочито имајући у виду да Република Србија никада није усвојила нити адаптирала ИМАС стандарде за примену у националном систему и у оквиру МУП-а.
2023-02-01 Izjasnjenje MM na predlog za radnu grupu
Лука Чаушић начелник Сектора за ванредне ситуације
Као лице које руководи Сектором, формално је одбио предлог Синдиката полиције Слога за формирање радне групе за израду НСОП, уз образложење да „није потребно формирање радне групе“. Та одлука донета је на основу предлога начелника Одељења, без јавних назнака да је спроведена шира стручна анализа или консултација са инспекторима и извршиоцима послова заштите од ЕОР. Остаје отворено питање да ли се тиме практично прихватило становиште да организована стручна расправа и учешће струке нису неопходни у области високог ризика. Упознат са свим проблемима које прати рад Одељења али одбија дијалог.
2023-03-02 SVS nepotrebno formiranje RG NSOP
Вељко Одаловић секретар Министарства унутрашњих послова
У дописима које је потписао доминирају формулације о „планирању“, „иницирању“ и „будућим активностима“, без јасно утврђених рокова, одговорних лица и конкретних мера. Иако формално коректни, овакви одговори не дају одговор на суштинско питање – зашто се системски проблеми у области ЕОР годинама не решавају, већ се непрекидно одлажу.
2025-12-16 Sekretarijat odgovor Zakon EOR
Ивица Дачић министар унутрашњих послова
Пуковник полиције Ивица Дачић је реаговао када је од стране овог синдиката лично упозорен на конкретне и тешке последице у случају авио-бомбе масе око 470 кг, са приближно 250 кг ТНТ-а, која је децембра 2025. измештена из Београда на води и уништена на војном полигону „Пасуљанске ливаде“. Претходно план начелника Маринковића био је да бомбу уништи у Делиблатској пешчари.
Та реакција заслужује да буде констатована и похваљена. Међутим, управо тај пример намеће кључно питање: ако је у овом случају било могуће поступити безбедно и ван заштићене зоне природе, зашто се у хиљадама других случајева годинама бирају њиве, канали и водотоци?
Након тог догађаја, системска решења нису покренута, предложени закон је одбијен од стране Одаловића, НСОП и даље није донет, а инспектори – иако су по опису радних места надлежни за ову област – остали су искључени из процеса одлучивања.
Такође, остаје чињеница да је министар, током својих мандата, у више наврата присуствовао активностима штаба приликом транспорта и уништавања НУС/ЕОР, те је био упознат са локацијама на којима се средства уништавају, укључујући и Делиблатску пешчару.
Упркос томе, питање обезбеђивања трајних и безбедних локација за привремено складиштење и уништавање НУС/ЕОР, као и одржавања институционалног дијалога са синдикатом, до данас остаје нерешено.
УЗБУЊИВАЧИ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ СИСТЕМА
Једно од најтежих и најилустративнијих поглавља ове приче јесте случај мајора полиције Душана Николића, врхунског стручњака за заштиту од експлозивних остатака рата, са међународним сертификатима, једанаестогодишњим искуством и непосредним учешћем у најсложенијим и најризичнијим задацима у овој области.
Мајор Николић је, поступајући савесно и у складу са својим професионалним, законским и моралним обавезама, указивао на озбиљне неправилности и системске опасности које произилазе из недоношења Националних стандардних оперативних процедура (НСОП и СОП), као и из одсуства јасног и законитог оквира за поступање у области ЕОР.
Његово узбуњивање није било ни политичко, ни лично, ни синдикално, већ искључиво усмерено на заштиту живота и здравља запослених, безбедност грађана и заштиту животне средине. Управо због тога, оно је морало бити препознато као драгоцен ресурс система, а не као претња.
2023-10-03 Predlog mera NSOP 1 str
Међутим, систем је реаговао супротно.
Након што је мајор Николић инсистирао на доношењу НСОП и СОП, уследиле су радње које, по свом карактеру, временском следу и последицама, имају сва обележја одмазде према узбуњивачу, и то:
- деградација радног места,
- удаљавање из оперативних и стручних послова у области ЕОР,
- укидање бенефицираног радног стажа и других припадајућих права,
- јасна и недвосмислена порука осталим запосленима шта их очекује уколико покушају да укажу на системске проблеме.
Овакво поступање не може се оправдати потребама службе, јер је једина „грешка“ мајора Николића била у томе што је захтевао да се послови од највишег ризика обављају по правилима, а не импровизацијом.
Синдикат полиције Слога је у овом случају већ пружио пуну правну заштиту мајору Николићу и јавно истиче да овакви поступци неће бити третирани као интерна кадровска питања. Напротив, синдикат је започео и наставља активности на припреми и подношењу кривичних пријава, које ће бити достављене надлежним тужилаштвима, како у вези са одмаздом над узбуњивачем, тако и у вези са ширим системским пропустима у области заштите од ЕОР.
Посебно се мора истаћи одговорност пуковника полиције и министра Ивица Дачић, који као највиши руководилац Министарства има законску, функционалну и моралну обавезу да:
- обезбеди заштиту узбуњивача,
- спречи одмазду над лицима која указују на незаконитости и опасности,
- иницира решавање системских проблема кроз дијалог и институционалне механизме.
Уместо тога, у овом случају је дозвољено да се одмазда спроведе уз учешће и подршку најближих сарадника министра, пре свега Лука Чаушић, као лица које је спроводило спорне одлуке. Таквим поступањем, министар није само пропустио да заштити узбуњивача, већ је послао опасну поруку да се унутар система више исплати ћутати него говорити истину.
Синдикат полиције Слога је више пута покушао да о овим питањима разговара за столом, кроз дијалог, уз понуду конкретних решења, предлога закона и процедура. Ти покушаји су систематски игнорисани или формално одбијани.
Када дијалог изостане, а институционални механизми буду исцрпљени, последња брана остају тужилаштво и обавештавање јавности.
То је пут који је овај систем сам изабрао.
За све вас који се можда питате, зашто је важно да МУП донесе процедуре, ево одговора:
Доношење Националних стандардних оперативних процедура (НСОП) и Стандардних оперативних процедура (СОП) није само административна формалност, већ законска обавеза која директно утиче на живот и здравље људи. Чињеница да МУП десет година ради без ових подзаконских аката представља висок безбедносни и еколошки ризик.
Ево зашто је то кључно за запослене, грађане и државу:
1. Безбедност и здравље поступајућих радника
Радници који рукују неексплодираним убојним средствима (НУС) свакодневно су изложени високом степену ризика.
- Стандардизација поступања: Процедуре спречавају рад по личној процени, што смањује могућност људске грешке и страдања на терену.
- Адекватна опрема: НСОП прописују тачне критеријуме за опрему и средства која се користе, осигуравајући да извршиоци имају најбољу могућу заштиту.
- Правна заштита: Без процедура, свака незгода може бити приписана грешци појединца. Процедуре штите инспектора јер доказују да је поступао по државно прописаном стандарду.
2. Заштита грађана и јавне безбедности
Грађани имају право на живот у безбедном окружењу, што је немогуће гарантовати без строгих правила.
- Минимизација опасности: Јасно дефинисане процедуре за поступање, транспорт и уништавање смањују ризик од случајних детонација у насељеним местима или на јавним путевима.
- Информисање јавности: НСОП предвиђају тачне протоколе за обавештавање грађана пре неутрализације, транспорта и детонације, како би се избегла паника и штета по имовину.
3. Заштита животне средине и здравља грађана
Ово је сегмент који се тренутно највише запоставља, а НСОП би га морао стриктно регулисати.
- Спречавање штетног излагања: Процедуре би морале да забране уништавање детонацијом на отвореном у заштићеним подручјима попут Делиблатске пешчаре.
- Очување ланца исхране: Правила би осигурала да се експлозиви не уништавају на пашњацима и пољопривредном земљишту, чиме се спречава да канцерогени ТНТ и тешки метали доспеју у млеко, месо и подземне воде.
- Санација терена: НСОП би обавезао државу на накнадни мониторинг и чишћење земљишта након сваке детонације.
4. Правни поредак и одговорност државе
- Спровођење закона: Држава је дужна да поштује сопствену Уредбу о заштити од НУС и Закон о смањењу ризика од катастрофа.
- Контрола овлашћених лица: Парадоксално је да МУП захтева од правних лица да имају СОП како би добиле овлашћење за рад, а истовремено сам МУП те процедуре нема нити може да их контролише на правилан начин.
- Транспарентност: НСОП омогућавају синдикатима и јавности да врше надзор над радом институција и спречавају злоупотребе.
Непостојање НСОП-а и СОП-а је свесна опструкција којом се штеди на опреми и безбедним локацијама за уништавање, док се цела одговорност пребацује на извршиоце, док се руководиоци штите. Чак и када надлежни и одговорни начелник има диплому хемичара, без обавезујућег подзаконског акта (НСОП), наука и закон се лако заобилазе у име „хитности” или „потребе службе“, питање је само коме та службе служи и у чије интересе ради?
КАД ДИЈАЛОГ ИЗОСТАНЕ – ОСТАЈУ ТУЖИЛАШТВО И ЈАВНОСТ
Синдикат полиције Слога је предлагао Закон о заштити од ЕОР, тражио НСОП, нудио дијалог, слао ургенције, подносио министру жалбе на ћутање управе.
Одговор је био: ћутање и одбијање.
Када институције одбију да решавају проблеме, последња брана остају тужилаштво и јавност.
То је пут који је овај систем сам изабрао.
Ми немамо проблем са тим да министар буде медијски препознатљив, или како сам за себе каже да је „заштитно лице“ Министарства. Али пре него што волимо министра као естрадну појаву, морамо да волимо себе као људе који раде један од најопаснијих и најризичнијих послова у овој држави.
Лепо је када нас неко увесељава по забавама и свечаностима, али би било много важније и корисније да нађе мало времена да решава системске пропусте које други, у његово име, годинама производе.
Јер овде није реч о имиџу.
Овде је реч о животима, здрављу људи, заштити природе и одговорности државе.
И зато се на крају не поставља питање да ли министар зна. Ми занмо да он зна.
Питање је само – зашто ћути и зашто толерише неспособне руководиоце …