Европски суд за људска права донео је правноснажну пресуду у корист Весне Пешић, утврдивши да је држава Србија прекршила члан 10. Европске конвенције о људским правима (слобода изражавања). Ова пресуда није само победа за појединца, већ јасна порука свим државним службеницима, укључујући и полицијске руководиоце: ваш рад је подложан суду јавности и морате имати већи праг толеранције на критику.
Број пресуде Европског суда за људска права у предмету Пешић против Србије је 4545/21.
Позадина: Изговор о „струјним кабловима”
Све је почело након дешавања у Савамали 2016. године, када полиција није изашла на терен док су маскирана лица рушила објекте и лишавала грађане слободе кретања. Тадашњи министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, дао је изјаву која је остала забележена у овој пресуди:
„Међутим, када је реч о угрожавању живота полицајаца – на пример, када су пресечени електрични каблови – полиција неће интервенисати нити улазити у то подручје док се претња по њихову безбедност не неутралише.” (Став 6. пресуде)
Весна Пешић је у свом тексту ову изјаву оценила као врхунац „глупости”, наводећи да испада да „полиција постоји да би штитила саму себе”, док грађане ко год хоће може да малтретира. Домаћи судови су је првобитно осудили за увреду части министра, али је Стразбур ту одлуку поништио.
Ко је дужан да трпи критику?
Кључна порука ове пресуде, коју сваки полицајац и руководилац треба да разуме, налази се у анализи Суда о томе ко су „јавне личности”. Суд је јасан:
„Границе прихватљиве критике су шире у односу на јавну личност него у односу на приватно лице. Уласком у политичку арену или преузимањем јавне функције, појединац се неизбежно и свесно излаже помном испитивању сваке своје речи и дела…” (Став 49. пресуде)
Такође, пресуда подсећа на члан 8. Закона о јавном информисању и медијима Републике Србије, који изричито каже:
„Изабрани, именовани или постављени носиоци јавних и политичких функција дужни су да трпе изношење критичких мишљења која се односе на резултате њиховог рада… без обзира на то да ли се осећају лично увређеним тим мишљењима.” (Став 20. пресуде)
Паралела: Министар – Полицијски руководилац – Полицајац
Драган Жебељан, заменик председника Синдиката полиције Слога, потпуно је у праву када повлачи паралелу између државног секретара/министра и полицијског руководиоца.
„Ако министар мора да трпи критику јер води систем који (не) ради, онда и сваки руководилац унутар тог система (министар, државни секретар,начелник, командир, шеф, па и сам полицајац) мора да прихвати да је његов рад подложан јавној речи. Полиција је јавна служба. Када полицајац на терену или руководилац који доноси одлуке поступи на начин који јавност препозна као погрешан, нелогичан или противправан, он не може да се заклања иза „повреде части и угледа” како би ућуткао критику – каже Жебељан.
Зашто је ово важно за нас у синдикату? Ова пресуда нам даје право да оштро и без страха указујемо на пропусте у раду МУП-а. Ако Суд у Стразбуру каже да је допуштено користити и провокативан речник када се критикује неспособност државних органа да заштите грађане, онда ни синдикат не сме да ћути пред неправдом.
„Полиција није ту да штити себе од карике сопствених грешака, већ да служи народу. Руководиоци који то не разумеју и који мисле да су изнад критике, сада имају јасну лекцију из Стразбура: ваш праг толеранције мора бити висок, јер јавност има право да каже истину, чак и када је она за вас болна.“ – Истиче Жебељан.
ПРАВО НА КРИТИКУ: Од „глупости” у Стразбуру до „погрдних речи” у Жандармерији
У пресуди Пешић против Србије, Европски суд је пресудио да јавна личност, попут тадашњег министра Стефановића, мора да трпи чак и када му се јавно каже да је његова изјава „најглупља”. Суд је јасан: то је вредносни суд, а не клевета.
Насупрот томе, тадашњи командант Жанадармерије Дејан Луковић, генерал полиције, је против тадашњег водника а данашњег пензионера Небојше Декића покренуо дисциплински поступак јер је на друштвеним мрежама наводно делио карикатуре и „погрдне речи” на рачун истог тог министра. Док међународно право штити право грађанина (и полицајца као грађанина) да оштрим, па и погрдним тоном критикује носиоце власти, МУП то подводи под „понашање које штети угледу Министарства”.
Шта је заправо био „грех” колеге Декића? Документ МУП-а га терети за следеће:
- Указивање на криминал унутар службе: Коментарисао је унапређења људи са кривичним пријавама за превару у чинове официра.
- Сумња у стручност врха МУП-а: Коментарисао је наводе о плагираном докторату министра и непостојању завршеног факултета.
- Борба за права запослених: Критиковао је смене од 16 сати и непоштовање закона, поручивши иронично „Браво министре”.
Цена истине: Сурова реалност институционалног прогона
Без адекватно утврђених чињеница и потпуног занемаривања истине, тадашњи дисциплински старешина, мајор полиције Горан Стаменковић, бескрупулозно је донео осуђујућу пресуду против нашег колеге. Казна је била драконска и немилосрдна: новчана санкција у износу од 20% од основне плате, увећане за минули рад, у трајању од дугих четири месеца.
Ни аргументован приговор који смо поднели није могао да пробије зид пристрасности. Дисциплинска комисија, коју су чинили Недељко Муњас, Саша Мирковић и Слободан Мишковић, експресно је одбила приговор као неоснован. Тиме су само запечатили и потврдили решење мајора Стаменковића, који је у овом поступку очигледно деловао као заштитник интереса тадашњег министра Стефановића, уместо као професионалац који служи интересу правде и закона.
Епилог ове неправде је поражавајући за сваког часног полицајца:
- Дисциплински старешина је за своју „послушност” награђен напредовањем у служби – добио је више радно место и већу плату.
- Небојша Декић је „награђен” тешким нарушавањем здравља, медицинском дијагнозом и инвалидском пензијом у коју је превремено отеран директно из неправде коју није могао да прећути.
То није био само неки поступак – ово је слика система који награђује послушнике, а уништава слободномислеће људе од интегритета.
Изнуђена инвалидска пензија Уместо да Министарство истражи наводе о криминалцима у својим редовима, оно је сву силу усмерило на човека који је те појаве „лајковао” и коментарисао. Колеги Декићу је непосредни старешина на рапорту сугерисао да мора водити рачуна о „поштовању личности носиоца државне власти”.
Тај притисак – између части коју носи униформа и неправде коју спроводе старешине – довео је до тога да колега Декић тешко оболи. Систем га није заштитио као професионалца, већ га је кроз дисциплински прогон гурнуо у инвалидску пензију са дијагнозом коју је добио због немогућности да истрпи системско понижавање.
Где стоји закон? МУП се у дисциплинском поступку позивао на Кодекс полицијске етике. Међутим, и тај Кодекс и Закон о полицији морају се тумачити у складу са Уставом и Европском конвенцијом. Ако Весна Пешић има право да министра назове „глупим”, полицајац Декић има право да каже да се „преко наше кичме зарађују чинови”.
Небојша Декић је данас пензионер који чека правду пред Управним судом. Његова судбина је опомена: углед МУП-а не руше погрдни надимци и карикатуре на Фејсбуку, већ руководиоци који због карикатура уништавају људске животе, док истински криминал у сопственим редовима не виде.
ПОРУКА СВИМ ПОЛИЦАЈЦИМА: Синдикат је ваш штит у борби за истину
Синдикат полиције Слога овом приликом шаље јасну и недвосмислену поруку свим запосленима у МУП-у: Ваше право на мишљење и слободу говора није милостиња било ког руководиоца, већ темељно људско право заштићено Уставом и међународним конвенцијама.
Случај Весне Пешић је доказао да међународна правда не познаје заштићене „свете краве” међу политичарима. Случај нашег колеге Небојше Декића је доказао да домаћи систем, нажалост, још увек користи рапортне књиге и дисциплинске прогоне као пендрек за гушење истине.
Зашто ово радимо? Можда наше указивање на неправду није „пожељно” у кабинетима који доносе одлуке. Можда наше стајање уз колеге који су прогоњени „боде очи” онима који сматрају да је послушност изнад закона. Али, ми знамо да је то исправно и законито.
-
Ми ћемо штитити сваког полицајца који одбије да ћути пред корупцијом и безакоњем.
-
Ми ћемо бити глас оних којима се прети „шифрама” и дисциплинским комисијама само зато што не желе да „лајкују” неправду.
-
Ми нећемо одустати од борбе пред Управним судом и, ако треба, пред Судом у Стразбуру, све док се углед Министарства не почне градити на интегритету, а не на застрашивању.
Колеге, ви сте грађани у униформи. Ваше право да укажете на то да закон не сме да се крши – чак и када то долази са врха – јесте ваша дужност према професији и према грађанима којима служите.
Синдикат полиције Слога је ту да осигура да више ниједан полицајац не оболи од неправде, као што је био случај са нашим колегом Декићем и свима који су на својој кожи осетили сурову силу системског безакоња . Нећемо немо посматрати како се честити професионалци ломе под притиском неоснованих дисциплинских прогона и изнуђених пензија. Истина може бити спора, али је неумољива – а ми смо ту да ту истину убрзамо и бескомпромисно заштитимо достојанство сваког часног човека у униформи.
Синдикат полиције Слога – Храброст. Чест. Закон.
Ваш коментар на чланак: