У дубини земље, на претходно прегледаној површини, приликом копања пронађена је још једна неексплодирана авио-бомба у Београду – овог пута на једној од најелитнијих и најнасељенијих локација, у срцу пројекта „Београд на води“. Према првим информацијама, реч је о бомби из Другог светског рата која је употребљена у савезничком бомбардовању Београда. Екипе су на терену, обавља се идентификација, припрема за деактивацију, уклањање, транспорт  и неутралисање.

Питање је, по којим или чијим процедурама?

Одговор је – ничијим. Србија већ 12 година нема прописане националне стандарде за овакве интервенције, иако су они законски обавезујући. Систем се ослања на импровизацију, искуство и добру вољу оних који свакодневно ризикују животе – али не и на државу, која им дугује регулативу, опрему и правну заштиту. О адекватним платама за ризик који носи посао да и не говоримо…

Прошло је тачно 12 година, односно 144 месеца или 4.383 дана од доношења Уредбе о заштити од неексплодираних убојних средстава (НУС), објављене 31. јула 2013. године у време мандата Ивице Дачића. Овом уредбом Министарство унутрашњих послова је било обавезано да донесе два кључна документа:

• Националне стандардне оперативне процедуре (НСОП) – као државни стандард усклађен са међународним нормама (IMAS)
• Стандардне оперативне процедуре (СОП) – као документација коју правна лица морају усагласити са НСОП
• Република Србија, као држава, није званично усвојила IMAS међународне стандарде!

Нити један од ових стандарда никада није донет-усвојен.

Рад на терену колега из МУП се обавља у потпуном правном и стручном вакууму – без стандарда, без гарантованих мера сигурности, без унапред утврђених протокола. Правна лица користе сопствене СОП који нису усаглашени са националним јер не постоји.

У случају попут овог у Београду на води, поступање је законом дефинисано – али само на папиру. Члан 20. Уредбе јасно прописује:

„Послови заштите од НУС обављају се уз предузимање свих потребних мера физичког, здравственог и противпожарног обезбеђења, у складу са НСОП и на основу СОП.“

Како се онда радници штите – кад НСОП не постоје?

Уколико дође до грешке, они ће бити први који страдају, а истовремено и први који ће се наћи под истрагом. Ово није само питање безбедности, већ и правне несигурности.

МУП редовно издаје овлашћења правним лицима за обављање послова заштите од ЕОР – иако нема НСОП по којима би та лица требало да усагласе своје СОП.

Како је начелник Михаило Маринковић, као руководилац организационе јединице, без постојања НСОП давао сагласност, а начелник Сектора издавао овлашћења правним лицима? Да ли је стручна процена постала приватна процена једног човека?

Начелник Одељења за заштиту од ЕОР, пуковник Михаило Маринковић, није поднео ниједан предлог за доношење НСОП. Његов став подржао је и Лука Чаушић, в.д. начелника Сектора, који није прихватио предлог овог синдиката за формирање радне групе. Ћутање и нечињење постали су званични модел управљања.

Иако је у опису посла наведено учешће у изради СОП, инспектори никада нису добили тај задатак. Они су сведени на неме посматраче, иако носе одговорност по опису свог радног места и на терену.

Министар Ивица Дачић, иако је био на функцији и 2013. и данас, још увек није предузео ништа да се стандардизује област у којој људи свакодневно ризикују животе.

У марту 2023. у поступку унутрашњег узбуњивања предложена је израда НСОП и СОП. Прошле су две године – и ништа. И даље ћутање! Надлежни начелник је заузет обављањем извршилачких послова одласка на терен ради идентификације једне школске ручне бомбе! Можда би  том логиком извршиоци могли да се баве руководећим пословима?

Министарство је у обавези да:

• донесе НСОП као државни стандард;
• контролише СОП правних лица;
• издаје овлашћења по објективним критеријумима;
• обезбеди услове безбедности за све запослене;
• врши инспкцијски надзор над правним лицима и Центром за разминирање и др.

Ништа од тога не постоји или није у функцији. А Србија и даље има људе који раде и када држава не ради.

Свака сумњива локација или загађена ЕОР, свака нерегулисана интервенција, свака непостојећа процедура – има свог кривца. И тај кривац више не може да се скрива иза бирократских формулација или небулозних оправдања.

Његово име је познато. Његова функција такође. А његова одговорност је, верујемо, питање времена – и закона. Уколико поседујемо правну државу!

Ми даље чекамо позив на састанак са министром Дачићем, питајући се да ли ће до њега уопште доћи или ћемо бити приморани да све неправилности обелоданимо јавно, подносимо кривичне пријаве и затражимо подршку Скупштинских одбора преко Народних посланика Слоге.

Јер ко хоће – нађе начин. А ко неће – нађе разлог.
А безбедност – и животи људи – немају стрпљења да чекају бирократе.
Питамо се да ли ће министар Дачић ради нас наћи разлог… или начин…

2025-08-04 Кабинету министра - министру НСОП и СОП