Тај потез, који се правда потребом „задржавања кадрова у систему“, изазвао је оправдан страх и негодовање међу запосленима — посебно међу онима који су надомак пензије и већ исцрпљени дугогодишњим радом у изузетно тешким условима.

Док полицајци траже конкретна решења за побољшање услова рада, министар унутрашњих послова Ивица Дачић нема други одговор осим подизања старосне границе, како би у служби остао бар неко ко ће радити.

Али тиме се не решава проблем — само се продужава агонија трулог система који већ дуго губи и кадрове и поверење јавности.

Историјски пад интересовања за полицијску службу

Према доступним подацима, заинтересованост младих за полицијску професију никада није била мања:

• 2012. године – за 380 места у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) пријавило се чак 2.583 кандидата, односно седам по месту.
• Данас – за 850 места у ЦОПО за Београд, пријавило се мање од 200 кандидата, што представља пад од преко 96%.

Обука је преполовљена, критеријуми снижавани, а конкурси се продужавају јер се више нико не пријављује.

Извори упозоравају да је ово најдрастичнији пад интересовања од оснивања центра 2007. године и да МУП остаје без кадровске основе за будућност.

Стрес, неправда и политизација службе – разлози за масовни одлазак

Поред редовних пензија, последњих година забележен је нагли пораст инвалидских пензија, посебно међу припадницима Жандармерије и других оперативних јединица. Свакодневни стрес, излагање ризику, непоштовање права и неправедно поступање надређених остављају озбиљне последице по здравље полицајаца.

Запослени годинама упозоравају да су политичко мешање у рад полиције, нестручни и подобни руководиоци, осећај неправде и неједнаког третмана довели до потпуног губитка мотивације.

Огроман број припадника МУП-а покренуо је судске поступке против Министарства – због неисплаћених трошкова, прековременог рада, незаконитих премештаја и мобинга.

Уместо да решава проблеме, систем их игнорише, док поједини руководиоци годинама остају несмењиви, иако управо они наносе огромну материјалну и нематеријалну штету МУП-у и угледу службе.

Немотивисани, исцрпљени и разочарани

Полицајци све мање осећају сигурност, поштовање и смисао свог рада.
Немотивисаност, осећај неправде, несигурност и лоши услови рада, шиканирање од руководиоца постали су свакодневица.

Многи више не верују да њихов труд нешто вреди, јер се уместо стручности и резултата награђују послушност и ћутање.

Систем у којем се дисциплинују они који мисле својом главом, а награђују они који ћуте, не може дугорочно да опстане.

Такав систем производи страх, а не професионалност — што на крају плаћају и грађани.

Подизање старосне границе – још један промашај државе

Уместо да се решавају суштински проблеми — лоша организација рада, недовољне плате, непоштовање закона и нестручно руковођење — из кабинета министра унутрашњих послова Ивице Дачића стижу најаве о подизању старосне границе за пензију као „решењу“.

То није реформа — то је признање пораза.
Таква одлука неће зауставити одлив кадрова, већ ће га убрзати.
Када човек изгуби веру у систем, свака додатна година у служби није награда, већ казна.

Не спасавајте труо систем тако што ћете исцрпети људе

Синдикат полиције Слога упозорава да држава погрешном политиком уништава систем безбедности па позива министра Дачића и руководство МУП-а да престану да се баве привидима и да коначно почну да решавају узроке кризе: услове рада, кадровску политику, напредовање у служби, мотивацију, професионалне стандарде и враћање поверења грађана у полицију.

Повећање старосне границе за пензију није решење — то је још један начин да се проблеми гурну под тепих.
Али под тим тепихом већ дуго леже године неправде, немотивисаности и ћутања.

Ако држава не промени приступ, ускоро неће имати кога да пита — ни ко ће сутра савесно и професионално чувати Србију.