Синдикат полиције Слога указује на дубоко забрињавајућу праксу Министарства унутрашњих послова, која се односи на све пензионисане припаднике МУП-а — а то је све учесталије одбијање да им се по одласку у пензију додели пригодно ватрено оружје, иако су деценијама обављали најсложеније и најризичније полицијске послове.

Као посебно илустративан пример издвајамо случај нашег бившег члана, пензионисаног припадника УКП – Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК), Предрага Симоновића.

Након више од три деценије рада у најризичнијим јединицама полиције, Симоновић је био принуђен да покрене управни спор против МУП-а, јер је Министарство одбило да му по одласку у пензију додели пригодну награду — оружје за личну безбедност. Шта више, и сам министар је одбио Симоновићеву жалбу, упркос препоруци начелника УКП.

Уместо елементарног поштовања, МУП му је доставио хладан и административно формалан „одговор на тужбу“, потписан од стране начелника Управе за људске ресурсе. Управо тај документ, својим тоном и садржином, показује колико је држава спремна да занемари безбедност својих људи чим они престану да јој буду потребни.

Како МУП у одговору на тужбу види свог пензионера?

У документу који је потписао начелника Управе за људске ресурсе, стоји:

„Добробит друштва има већу важност од личних интереса… Одлука је усмерена на очување стабилности шире заједнице и стога је оправдана, имајући у виду околности које су узете у обзир при одлучивању.“

Тиме се пензионер који је цео радни век хапсио најопасније криминалце своди на „лични интерес“, а његова безбедност третира као нешто ирелевантно. Да ли је то јасна порука свима нама који радимо за државу и ризикујемо своју безбедност?

У наставку се наводи и следеће:

„Мере одузимања и ограничавања кретања ватреног оружја представљају значајан механизам очувања јавног мира и безбедности у Републици Србији.“

Према овој логици, човек који је годинама штитио грађане и ризиковао свој живот — у пензији је претња безбедности, а не особа којој је безбедност угрожена.

Струка је рекла „ДА“, а МУП суду саопштио супротно

Оно што додатно забрињава јесте чињеница да је Управа криминалистичке полиције, као надлежна служба, званично била САГЛАСНА да се Предрагу Симоновићу додели пригодна награда у виду поклона оружја.

Другим речима, струка је дала зелено светло.

А ко није?

У „одговору на тужбу“ који је потписао начелник Управе за људске ресурсе, наводи се да министар није прихватио предлог за доделу оружја и да је коначна одлука донета на основу дискреционог овлашћења министра и Закључка Владе из 2023. године.

Другим речима, Тупаић је формално представио став вишег нивоа, али је из документације јасно да је УКП био сагласан да се Симоновићу додели пригодна награда – што је званичан, стручни став службе која најбоље познаје ризике.

То поставља озбиљно питање:
зашто је министар одбио предлог сопствене стручне службе, и да ли је ова одлука резултат политичке одлуке, а не безбедносне процене?

И додатно:
да ли је у питању наставак институционалне одмазде према човеку који је добио спор за мобинг против МУП-а, јавно сведочио о неправилностима и написао књигу „Оперативац“ о стању у систему?

А ако је овако третирана легенда СБПОК-а – како ће тек неки најнижи полицајац да се избори са неправдом?

Или је у питању чиста одмазда због непокорности?

А онда остаје и друго питање:
ко ће на крају да плати све трошкове суда и адвоката које је Симоновић морао да ангажује?

По „старом добром обичају“ – платиће држава, односно сви грађани.
А не онај ко је својим спорним изјашњењем довeо суд у заблуду, нити онај ко се оглушио о допис начелника УКП-а који је изричито подржао доделу оружја.

Једна правна папазјанија, галиматијас – који јасно показује у каквом положају се налазе и најискуснији припадници МУП-а. Дакле сви ми уколико дочекамо пензију…

Ко је Предраг Симоновић и зашто је ова одлука опасна?

Предраг Симоновић је током каријере био ангажован на бројним великим случајевима који су обележили борбу против криминала у Србији:

• Операција „Албатрос“ — једна од најзначајнијих акција против организованог криминала; група ухапшена, имовина одузета; Министар му је за овај предмет доделио награду.

• Рад на предмету убиства Славка Ћурувије — био члан Радне групе.

• Рад на предмету убиства Милана Пантића.

• Истраге веза криминалних структура са појединим високим носиоцима функција.

Симоновић је био човек коме су, због његовог поштовања закона, сметали и криминалци и они којима је криминал служио. Био је изложен притисцима, мобингу, па је тек након дугогодишњег судског процеса доказао своје тврдње.

Мобинг, судска пресуда и даље одбијање – да ли је оружје одбијено као одмазда?

✅ Шта знамо — суд је утврдио да је био жртва мобинга

• Апелaциони суд је 2024. године донео правоснажну пресуду по којој је утврђено да је Симоновић трпео мобинг од стране надређених. NOVA portal

• Суд је донео одлуку да је МУП одговоран, што значи да су аргументи о неком „случају“ били вредни — не ради се о субјективним неприметним сукобима, већ о званично признатом злоставању на раду. Insajder

⚠️ Одбијање оружја може бити део континуитета притисака

• Човек, борац, који је морао да тужи своју државну институцију (МУП), да судски докаже да је трпео мобинг — није „обичан пензионер“. Он је особа која је имала сукоб са струјама унутар полиције, указивала на неправилности и изнела озбиљне тврдње.

• Када му се одбије право на оружје у пензији, управо на основу „дискреције“ и формалности — у контексту да је победио суд — та одлука добија тежину као облик санкције, одмазде. То није само „безбедносни ризик“ — може бити одмазда за оно што је преживео и за оно што је открио.

И сада, после свега — Министарство, Министар или начелник Управе за људске ресурсе му поручују да је његова безбедност само његов „лични интерес“.

---

Ово није изолован случај — велики број пензионисаних полицајаца од 2023. године остаје без оружја

Синдикат полиције Слога наглашава да случај Предрага Симоновића није усамљен.

Од 2023. године велики број пензионисаних полицијских службеника — из криминалистике, интервентних јединица, специјалних јединица, УКП-а, СБПОК-а, Жандармерије и других организационих јединица — жали се синдикату да им није додељено оружје за одлазак у пензију, иако су деценијама радили на високоризичним задацима.

То поставља кључно питање:

Како је могуће да држава прихвата њихов рад од 20–30 година, али не прихвата њихову безбедност у пензији?

Пензионисани полицајац није „обичан грађанин“ — нити је имао „обичан живот“.

Он у пензију одлази:

• са бројним непријатељима,
• са ризицима који трају читав живот,
• без службене заштите коју је имао у МУП-у.

И зато држава не сме да их третира исто као грађане који нису провели три деценије суочавајући се са криминалним структурама.

Овде се више не ради о пригодном поклону који ће се чувати као поклон у стану или кући — већ о кључном питању:

зашто се пензионисаним полицајцима не дозвољава ношење оружја под привилегованим условима, уколико су за то здравствено способни?

Парадокс МУП-а: добри смо за рад после пензије, али нисмо добри за оружје?

Још један апсурд на који се колеге жале јесте чињеница да МУП због огромног недостатка кадрова:

• позива пензионере да се радно ангажују,
• нуди им повратак у службу по уговору уз ношење оружја,
• тражи од њих да попуне празнине у систему.

Поставља се природно питање:

Како је могуће да пензионер МУП-а „вреди“ за рад — али не „вреди“ да му се додели пригодно оружје за сопствену заштиту?

Како може бити довољно способан да држава рачуна на њега ако затреба, али недовољно способан да као пензионер добије оружје?

То је двоструки аршин који нема никакво оправдање.

Разумно је да постоје изузеци — али ово није та категорија

Јасно је да постоје ситуације у којима додела оружја није могућа, као што су:

• инвалидске пензије засноване на дијагнозама из F групе (ментални поремећаји),
• случајеви у којима постоји безбедносни ризик.

То је разумно и синдикат такво поступање подржава.

Али:

Сви остали полицијски службеници — било у редовној или инвалидској пензији — имају право да очекују да ће држава поштовати њихов рад и обезбедити им минимум личне безбедности.

Зашто је ова одлука опасна за све припаднике МУП-а?

Случај Предрага Симоновића открива дубок системски проблем који се тиче сваког пензионисаног припадника ризичних служби:

• криминалци памте,
• непријатељи се не пензионишу,
• освете најчешће долазе кад полицајац више нема службену заштиту,
• држава се крије иза бирократије уместо да штити оне који су штитили њу.

Пракса других држава:

• У САД – FBI/DEA ветерани добијају право на ношење службеног оружја доживотно (LEOSA закон).
• У ЕУ – припадници специјалних јединица добијају трајна овлашћења за одређене типове оружја.
• У региону – пензионисани припадници полицијских јединица углавном добијају барем поклон-пиштољ.

Једино у Србији се реални ризик игнорише, а пука формалност ставља изнад живота службеника који су овај систем градили и бранили.

Разлог за овакву праксу крије се у једном јединственом, трагичном и изолованом догађају — када је 2023. године малолетни ученик К.И неовлашћено узео очев пиштољ и извршио тешко убиство својих другова у школи. Уместо да држава реагује циљано, доношењем мера које се односе на родитеље, контролу складиштења оружја и специфичне ризичне категорије — Влада је донела општи закључак који се односи на све грађане без икаквих изузетака, па чак и на службенике безбедносних служби, припаднике специјалних јединица и пензионисане полицајце који су деценијама радили високоризичне послове.

То није само нелогично — то је непрофесионално и небезбедно.

Због једног издвојеног инцидента држава је увела генералну рестрикцију која сада погађа све, укључујући људе који су:

• радили на сузбијању организованог криминала,
• угрозили сопствену безбедност и безбедност својих породица,
• стекли непријатеље у криминалним структурама,
• десетинама година носили оружје професионално и одговорно.

Уместо процене ризика — примењује се принцип „сви су исти“.
Уместо индивидуалних безбедносних анализа — примењује се апсолутна забрана.
И уместо заштите оних који су штитили државу — држава уводи казну за све. Сем за ловце…

Овакво поступање у европском безбедносном систему нема преседан. Нигде се изолован инцидент не користи као основа да се последице прошире на цело друштво — а поготово не на људе из сектора безбедности који су професионално носили оружје више десетина година.

Држава мора преиспитати свој однос према пензионерима МУП-а

Позивамо министра унутрашњих послова Ивицу Дачића и руководство МУП-а да:

1. Хитно преиспитају све одбијене захтеве пензионисаних припадника МУП.
2. Усвоје јасну политику заштите пензионера који су радили на опасним предметима.
3. Престану да се иза формалности крију стварни безбедносни ризици.
4. Покажу да МУП није институција која своје људе напушта када највише зависе од ње.

Поручујемо: Ниједан полицајац не сме бити остављен на цедилу

Ово није текст о награди.
Ово је текст о безбедности.

Ово није прича о једном пензионеру.
Ово је прича о свима који су се борили против криминала, а које држава у старости препушта самима себи.

Како је један наш колега недавно рекао:

„Када одеш из МУП-а, престаје плата – али не престају непријатељи.“

И остаје најтежа дилема:
да ли је држава почела више да се плаши својих пензионера – ратних ветерана и полицајаца, него оних које су ти исти људи хапсили и слали иза решетака?

Синдикат полиције Слога ће наставити да се бори за достојанство, сигурност и заштиту сваког пензионисаног припадника МУП-а.

---

Ваш коментар на чланак или питање можете доставити путем контакт форме: