Последњих месеци сведоци смо опасног тренда: политичке структуре на власти систематски врше притисак на правосудне институције, а све чешће и на полицију.
Недавно су судије, тужиоци, адвокати и професори Правног факултета изашли на улице да упозоре јавност на притиске које трпе од председника државе, министара и политички зависних медија.
Случај тужитељке Гордане Недић Исаиловић, којој није омогућен увиђај у „Ћациленду“, уз службену белешку у којој се наводи да ни полиција „не сме да уђе“ у тај простор и обезбеди јој асистенцију — показује потпун слом државног ауторитета.
На том месту којег народ зове ”Ћациленд” више нема владавине права, већ постоји фактичка парадржавна зона у самом центру Београда.
Сада се исти образац понавља и према полицији:
- јавни линч против полицајке из ПС Земун зато што је легитимисала жену која је пролазила поред спонтаног јавног скупа која је негодовала због одржавања скупа;
- директан политички коментар и утицај председнице Народне скупштине Ане Брнабић,
- покретање дисциплинског поступка као последица медијско-политичког притиска, а не стручно-службене процене рада полицијске службенице.
То је опасан сигнал: који год полицајац донесе самосталну одлуку у складу са законом — биће изложен јавном срамоћењу ако то није у складу са дневнополитичким интересима власти.
Подсетимо се:
Шта је спонтан, а шта пријављен скуп
- По Закону о јавном окупљању, спонтано окупљање не мора да буде пријављено, ако настаје као непосредна реакција на догађај.
- И пријављени и непријављени скупови морају бити мирни и достојанствени.
- Држава је дужна да покаже разумну толеранцију према краткотрајним блокадама, у складу са стандардима Европског суда за људска права.
- Кратка блокада улице није противзаконита ако је мирна, краткотрајна и не ствара значајан ризик — као што је био случај у Земуну и другим деловима града.
С друге стране:
- Пријављени студентски камп у Пионирском парку — тзв. „Ћациленд“ — већ годину дана узурпира парк и саобраћајницу: трактори без таблица, нехигјенско шаторско насеље, физичке баријере, непроходност јавних површина.
- Грађанима је фактички забрањено кретање.
- Тужитељки је забрањено да изврши увиђај.
- Полиција не сме да уђе и слободно ради свој посао.
- Градски превоз не саобраћа редовним линијама.
- Простор контролишу лица сумњиве прошлости, позната полицији.
Али о томе — тишина.
У наставку следи прецизна правна и професионална анализа сваке речи коју је изговорила Ана Брнабић, председница Народне скупштине, у свом гостовању на националној телевизији — уз правни основ и паралелу са пријављеним јавним скупом који непрекидно траје скоро годину дана у „Ћациленду“.
Најпре погледајте видео снимак.
Ана Брнабић каже:
1️⃣ „Потпуни скандал на једном и професионалном нивоу и на једном људском нивоу. Потпуни скандал.“
Политичар нема право да пре окончања дисциплинског поступка квалификује рад полицајца као „скандал“. То је директан притисак на полицију у целини, на дисциплински орган и нарушавање самосталности полицијске професије.
Правно / службено:
– Она унапред даје вредносни суд о поступању полицајке, без спроведеног унутрашњег надзора, без дисциплинског поступка, без утврђених чињеница – што представља
класичан политички притисак.
– Полиција по Закону о полицији мора да буде стручно и функционално самостална у обављању послова; политичар, па чак и председница Народне скупштине,
није дисциплински орган нити је надређени полицајки.
– Оваква квалификација („потпуни скандал“) пре окончања било каквог поступка подрива претпоставку правилности рада органа и
шаље сигнал дисциплинским старешинама шта „треба“ да одлуче.
Из полицијског угла:
Овим се јасно поручује: „Ако те медији и политичари прозову – ти си скандал, а не они.“
То руши поверење да ће те сопствена служба заштитити ако си радио по закону и савести.
Паралела – Ћациленд:
Када тужитељка није могла да уђе у „забрањени град“ у Пионирском парку —
власт није рекла ни „скандал“, ни „инцидент“. Тамо је држава фактички капитулирала,
али то није проглашено скандалом ни на једном националном медију.
👉 Селективни морал.
2️⃣ „Дакле шта је ова бака госпођа? Шта је она жена урадила? Шта је она скривала да је ова полицајка легитимише?“
Провера идентитета не захтева да лице нешто „крије“. Довољан је разлог сумње да може доћи до нарушавања јавног реда —
а вербални сукоб и тензија могу бити такве околности.
Правно:
– Закон о полицији не тражи да лице „нешто крије“ да би било легитимисано.
Постоје јасно набројани основи за проверу идентитета: разлози сумње да је учинилац прекршаја или кривичног дела,
да може угрозити себе или друге, да је повезано са догађајем који полиција обрађује и сл.
– То што неко „није ништа урадио“ у смислу кривичног дела, не значи да полиција никада не сме да провери идентитет.
Истовремено, ни обрнуто: није свака вербална расправа повод за легитимисање.
Проблем код ове реченице:
Она лажно представља ствари као да је полиција овлашћена да легитимише само криминалце и оне који „нешто крију“,
што је нетачно, а истовремено игнорише право полицајца да процени ситуацију.
У конкретном случају и ми можемо да кажемо:
– само негодовање „зашто блокада“ јесте слаб основ за легитимисање;
али то је стручно питање за унутрашњу контролу и дисциплинског старешину, а не за политички линч.
Паралела – Ћациленд:
У Ћациленду нико не пита:
– шта раде осуђивани батинаши који чувају камп,
– шта крију маскирана лица, често и са наводним оружјем,
– зашто се не легитимишу нападачи на народне посланике и лица која су девојци украла телефон.
👉 Закон важи само за „неподобне“.
3️⃣ „Зашто није легитимисала људе који супротно сваком закону или основном јавном реду блокирају улице?“
Нетачно је да је свако блокирање улице „супротно сваком закону“.
Кратке, мирне спонтане блокаде нису незаконите. Европски суд за људска права то сматра дозвољеним обликом протеста.
Правно:
– Кратко, мирно заустављање саобраћаја као вид протеста, нарочито у контексту спонтаног јавног окупљања,
подлеже заштити слободе окупљања.
– И домаћа струка и НВО (ЦРТА, адвокати, ЈУКОМ и др.) јасно кажу: држава мора да покаже
одређену толеранцију и према непријављеним и спонтаним скуповима,
док год су мирни и не доводе до озбиљног угрожавања безбедности.
– Продужено и упорно блокирање може ући у сферу прекршаја јавног реда и мира или у домен Закона о јавним окупљањима,
али то није „супротно сваком закону“ по дефиницији.
Из полицијског угла:
Полиција тактички одлучује да ли ће:
– да трпи кратку блокаду и преусмери саобраћај,
– да упозори,
– да растури скуп,
– да легитимише неког (организатора, најагресивније учеснике…).
Не постоји обавеза: „видиш блокаду – одмах све легитимиши“. То је политички захтев, не стручни.
Паралела:
– У Земуну — блокада је трајала неколико минута.
– У Пионирском парку — блокирана улица у самом центру престонице траје скоро годину дана.
👉 Али је „скандал“ само Земун,
а не „зоне без закона“ у центру Београда.
4️⃣ „Због чега? Због чега они нису легитимисани? Због чега нису легитимисани да им се макар напише пријава?“
Ово је наставак притиска. Полиција има дискреционо овлашћење.
Не постоји обавеза да се сваки учесник протеста легитимише или кажњава.
Суштина:
Овде Брнабић отворено тражи
масовно легитимисање и кажњавање „блокадера“,
не полазећи од закона, већ од политичке оцене протеста.
Из полицијског угла:
– Полиција нема ни ресурсе ни обавезу (ни правни интерес) да све учеснике сваког протеста легитимише.
– Чак и кад се пишу прекршајне пријаве, то је обично према онима који су:
• организатори,
• они који упорно одбијају налог полиције,
• или они који чине конкретан прекршај (насилно понашање, оштећење имовине и сл.).
Оваква реторика у суштини поручује:
„није битно шта закон каже, зашто их нисте све казнили?“
То је директан политички притисак на полицију да репресивно поступа према протестима.
Паралела:
Питање се не поставља за људе у Ћациленду:
– који спречавају полицију и тужитељку да раде свој посао,
– који држе тракторе без таблица,
– који блокирају јавни простор месецима,
– који спречавају прилаз народним посланицима.
👉 Политичка воља = мера законитости, што је потпуно недопустиво.
5️⃣ „Шта је ова бака урадила? Ишла је као онколошки болесник и ишла на контролни преглед и није могла да стигне.“
Полицајац на улици не може да зна ничију дијагнозу. То није правно релевантна чињеница у тренутку поступања.
Болесни људи нису „изузети“ из правног поретка: легитимисање није репресивна радња, већ основно полицијско овлашћење.
Правно и стручно:
– Полицајац не зна и не може да зна дијагнозу било ког лица.
Не постоји у Закону о полицији обавеза да пре легитимисања проверава да ли је неко онколошки пацијент.
– Позивање на онколошко обољење овде служи као
емоционално и политичко оружје, а не као правно релевантна чињеница.
– И ако се накнадно утврди да је неко болестан, то не значи да полицајац који то у том тренутку није знао,
а поступао је коректно, аутоматски постаје „монструм“.
– Ако је жена заиста ишла на контролу, то је људски тешко и трагично,
али то није правни аргумент да је полицајка аутоматски прекршила закон.
Из угла полицајца:
Ти видиш лице које:
– гласно негодује,
– улази у расправу са окупљенима,
– потенцијално подиже тензију.
Можеш да процениш:
– да ли да се правиш да не видиш,
– да ли да приђеш и смириш ситуацију,
– или да легитимишеш ради даљег извештавања и евентуалне процене безбедности
или могућих питања руководилаца о том догађају и лицу.
Дијагноза „онколошки болесник“ не пише никоме на челу.
То што политичар користи ту околност као аргумент против полицајке је
злоупотреба емоције.
Паралела – Ћациленд:
– Лице које пријављује кривично дело (девојка којој је украден телефон) није у центру бриге,
– већ људи који контролишу простор и чине га „забрањеном зоном“.
👉 Политичка брига за болесне и „угрожене“ активира се само кад треба ударити по полицији.
6️⃣ „И онда та одвратна релативизација ових Шолакових блокадарских медија…“
Овде она напада „Шолакове медије“ („Данас“, Н1, „Нова“ и др.) и увлачи целу ствар у страначки рат.
Са становишта полиције:
– Ово није правна анализа, већ политички спин.
– Полицајце не сме да интересује да ли је неко „Шолаков“, „Вучићев“, „опозициони“ –
закон важи исто за све.
– Проблематично је што она фактички говори полицији:
„Ови медији су на страни блокадера, ја сам на страни баке, а ви ћете да одлучите – али зна се шта је исправно.“
То је порука за дисциплинске старешине, а не за јавност.
Паралела – Ћациленд:
Иронија је да су управо ти медији објавили службену белешку тужитељке о онемогућеном увиђају у Ћациленду,
што је чист јавни интерес.
👉 Када медији штите закон — постају „непријатељи“.
7️⃣ „Како мислите могла је да прође? Па у аутобусу нису могли да прођу. Шта је она, шта је сад, ви сада блокадери можете да натерате све људе да иду пешке? Да иду од места А до места Б пешке? Да касне? Да не могу да прођу? Да не знају гдe могу да прођу а где не могу да прођу?“
Кашњење и пешачење не укидају право на протест.
Правно гледано:
– И да су људи морали да изађу из аутобуса и иду пешке неко време – то не значи аутоматски незаконитост скупа,
поготово ако је краткотрајан и миран.
– Европски суд за људска права изричито каже да држава мора да покаже
известан степен толеранције чак и према непријављеним протестима, ако су мирни.
– Наравно, не сме да дође до потпуног колапса града, али „неудобност“ и „кашњење“ не поништавају право на протест.
Из полицијског угла:
Полиција прави баланс:
– права грађана на кретање,
– и права грађана на протест.
То се решава преусмеравањем саобраћаја, кратким трпљењем и проценом ризика,
а не масовним легитимисањем и кажњавањем по директиви.
Паралела:
– У Земуну — пешачење неколико минута.
– У Ћациленду — линије градског превоза месецима не саобраћају, грађани не могу у парк,
народни посланици не могу колима у парламент.
– Када опозиција позива на протесте, често се укидају возови и међуградски аутобуски саобраћај.
Тада власт то не види као проблем. Тада није важно да ли људи могу на посао, нити то што болесни не могу на лечење или код лекара.
Тада је то „виши политички интерес“.
8️⃣ „Зашто ти блокадери нису легитимисани? Зашто њима нису написане пријаве?“
Селективна примена закона је противзаконита.
Ово је већ отворени захтев државног функционера да полиција:
– масовно легитимише једну групу грађана (протестанте),
– и масовно им пише пријаве.
То је класичан пример
политичког мешања у оперативне послове полиције.
Из полицијског угла:
– Полицајац има дискреционо овлашћење и професионалну процену кога ће легитимисати, а кога не, у складу са законом и ситуацијом.
– Нема законске норме: „обавезан си да легитимишеш сваког учесника непријављеног скупа“.
– Оваква изјава даје сигнал: „они су непријатељ, саставите им што више папира“,
што је супротно и струци и принципу једнакости грађана пред законом.
Паралела – Ћациленд:
У том случају:
– нема казни,
– нема масовног легитимисања,
– нема упада,
– тужитељка је враћена без обављеног увиђаја.
👉 Једни се процесуирају јер негодују на протесту, а други имају „екстериторијалност“.
9️⃣ „Дакле, ово је невероватно, али оно што мени највише говори овај видео, највећи, али највећи успех Републике Србије захваљујући председнику Александру Вучићу и његовој мудрој политици јесте што смо ми сачували мир. Што није дошло до грађанских сукоба и грађанског рата.“
Овде се све диже на ниво „грађански рат – мир“.
То је опасно ширење страха и дезинформација. Нема ничег у овом случају што би указивало на ризик од грађанског рата.
Правно и безбедносно:
– Убацивање појмова „грађански рат“ и „грађански сукоби“ у контекст кратког, мирног, спонтаног скупа са блокадом улице
је драстично претеривање.
– Са становишта полицијског посла, циљ је:
• деескалација,
• спречавање сукоба,
• омогућавање протеста у разумним оквирима.
Оваква реторика (да смо „једва избегли грађански рат“) служи за застрашивање грађана и додатно политизује полицијски рад.
Уместо да смирује, она упумпава наратив да су протестанти скоро ратни непријатељи.
Паралела:
Прави безбедносни изазов није мирни Земун, него:
– маскирана лица у центру града,
– онемогућавање тужитељке да изврши увиђај,
– паралелне структуре оданих лојалиста – „чувара председника државе“,
– трактори као барикаде, шаторско насеље и „забрањена зона“ за грађане.
Али се све то не назива „опасношћу по мир“, већ се игнорише њихово постојање као
стварна претња по безбедност мирних грађана.
ДАЉЕ РУКЕ ОД ПОЛИЦИЈЕ
Случај легитимисања старије жене у Земуну није „грешка“ једне полицајке, већ симбол много шире, структурне и системске болести.
- Полиција је доведена у позицију да, без јасних правних и стручних критеријума, мора да реагује по медијским и политичким захтевима.
- Дисциплински поступци све више постају средство контроле и застрашивања полицајаца, а не механизам заштите професионалне етике.
- То води ка урушавању закона, губитку поверења у институције и нарушавању основног принципа: да полиција штити закон — а не политичаре.
У овом случају имамо опасан преседан:
полицајка из Земуна се јавно линчује због једног легитимисања које је обавила самоиницијативно, док у центру Београда већ годину дана постоји зона у којој држава фактички не може да спроведе закон. Политички функционери отворено траже масовно кажњавање грађана који протестују, тужитељка не може да изврши увиђај, а полиција се плаши да уђе у камп који је постао „забрањени град“, чак и за полицију.
Посебно је поражавајуће ћутање министра унутрашњих послова Ивице Дачића. Док председница Народне скупштине јавно прозива и понижава полицајку, министар – који би први морао да стане у заштиту професије и људи у униформи – прети дисциплинским поступком. То је порука да је полиција препуштена на милост и немилост политичком прогону и таблоидним хајкама. Министар који не брани своје људе када су нападнути од политике, шаље јасан сигнал да му је важније да не противречи страначким интересима него да штити систем и закон.
Зато је овај случај много више од једног видео-снимка и једног легитимисања. То је огледало државе у којој се власт све дубље и агресивније меша у рад тужилаштва, судства и полиције. Ако се данас прећутно прихвати јавни линч једне полицајке због политичких поена, сутра ће сваки полицајац, тужилац и судија знати да не одговара закону, него расположењу политичара и уредницима на телевизијама.
Наш став је јасан:
политичари треба да се баве својим послом, а полицију, тужилаштво и судство да оставе да раде у складу са Уставом и законом.
Заштита професије и владавина права морају бити изнад дневне политике, изнад рејтинга и партијских интереса. У супротном, не говоримо више о правној држави, већ о систему у коме се страх и послушност награђују, а струка и интегритет кажњавају.
Ваш коментар на чланак: