2025. година притисака, нетранспарентности и институционалног ћутања
селективно поступање
одмазда над узбуњивачима
нетранспарентна распоређивања
професионализам
Година која је на измаку, 2025. година остаће упамћена као година у којој су системски проблеми у Министарству унутрашњих послова постали очигледни не само запосленима, већ и широј јавности.
Оно о чему се годинама ћутало – из страха, притисака или интереса – у 2025. години више није могло да се сакрије.
проблеми нису изоловани инциденти, већ последица
лошег управљања системом,
селективне примене закона,
одсуства одговорности
и маргинализације стварног дијалога.
Систематизације и распоређивања – нетранспарентност као правило
Током 2025. године донете су нове измене и допуне систематизације радних места у МУП-у, а распоређивања запослених спровођена су на начин који је у бројним случајевима био
нетранспарентан, нејасан и без јасних критеријума.
Без тог документа нема стварне контроле законитости кадровских одлука нити рада синдиката у интересу запослених.
Узбуњивачи као мета, а не као савезници
Такав систем не штити законитост — он производи страх и урушава интегритет службе.
Слога истиче и конкретан пример: активиста синдиката, мајор полиције Душан Николић, трпео је одмазду због указивања на незаконитости.
Иако је узбуњивање потврђено и мере формално предузете,
одговорни и даље седе на руководећим позицијама без казне,
док је узбуњивач кажњен премештајем на ниже радно место.
Овом темом бавићемо се детаљније у наредним чланцима.
Полицијска овлашћења, протести и селективна законитост
Током јавних окупљања и протеста у 2025. години уочен је образац
селективног поступања:
исти догађаји – различити стандарди, у зависности од тога ко је учесник, а не шта је учињено.
- селективно легитимисање грађана;
- одбијање легитимисања лица непосредно повезаних са догађајем;
- упућивање оштећених „да дођу у станицу“, чиме се лица губе у маси и остају неидентификована;
- непоступање на лицу места и изостанак службене документације.
Употреба силе, уместо да буде крајња мера, у делу случајева деловала је као средство притиска — уз спорне командне трагове и неслагање евиденција са јавним снимцима.
То више није оперативни, већ институционални проблем.
Посебно узнемирују јавност призори „филмских“ хапшења и иживљавања над ухапшенима у Новом Саду, у фискултурној сали, где је дошло до
непорофесионалног односа и прекомерне употребе силе. Или према грађанима, махом младима, за које се сумња да су учествовали у нередима и којаи су већ била оборени на земљу и нису пружала отпор, а употребљавана је физичка снага или палица.
Дисциплински поступци – између закона и притиска
Слога је у 2025. години указивала да се дисциплински поступци све чешће користе као средство застрашивања и ућуткивања,
а не као механизам очувања законитости и професионалних стандарда.
непотпуно утврђено чињенично стање, контрадикторне изреке и образложења, игнорисање судске праксе и основних правила поступка.
Мора се одати почасти и дисциплинским старешинама које су поступале професионално и без утицаја ауторитета.Ипак, мора се указати да многе дисциплинске старешине свој посао обављају под константним притиском, будући да се лица која им дају овлашћења за вођење поступака — попут начелника Веселина Милића — по правилу жале на решења у којима полицијски службеници докажу своју невиност, чиме се систематски ствара додатан притисак и оптерећење за дисциплинске старешине и дисциплинске комисије.
Пензионери МУП-а – заборављени после службе
да МУП испуни законске обавезе. За то време људи остају са кредитима, рачунима, порезима и комуналијама.
Пензионерима се више не уручују ни симболични поклони, а обећано службено оружје и сатови нису реализовани уз образложење да „нема средстава“ или да је на снази мораторијум на доделу пиштоља.
То је порука која понижава људе који су деценијама носили службу.
без познатих критеријума — позивају се чак и инвалидски пензионери. Многи одбијају јер су у пензију отишли огорчени.
Неиспуњена обећања и избегавање дијалога
Синдикат полиције Слога је у 2025. години имао један састанак са министром Ивицом Дачићем и Повереницом за заштиту равноправности,
на којем је покренуто питање тетоважа и личног изгледа. Обећано је да ће се радити на нормативном акту — али након тога синдикат није контактиран, нити је добио информације о реализацији договореног.
Није спорно да јавни наступи министра Ивице Дачића, који је радо виђен гост на прославама и који заиста уме да „подигне“ атмосферу, могу тренутно релаксирати запослене. Али држава није кафана, а министар није забављач по позиву. У тренутку када запослени и пензионери чекају решења, када узбуњивачи трпе последице, а дијалог са синдикатом стоји — микрофон не може бити замена за управљање. Полицији је потребан министар који ће наћи време да седне за сто и решава тешке теме, а не да им се обраћа у кафанској атмосфери. Песма може да траје три минута, али одговорност траје 24 часа дневно.
Одржан је и један састанак са Жељком Којићем, начелником Сектора за логистику. Након тог јединог разговора, сваки даљи контакт је изостао — синдикат није добио никакав смислен одговор о статусу тема које су на састанку покренуте, нити је икада позван на нови састанак.
Повремени акти који, у име Жељка Којића, стижу као наводни одговори, по свом садржају су више него недостојни озбиљног разумевања и не испуњавају ни минимум институционалне комуникације. Они очигледно служе искључиво томе да се формално констатује да је „одговорено“, без икакве намере да се суштински одговори на оно што је заиста тражено.
Уместо да покажу стручност и одговорност, овакви дописи остављају утисак покушаја интелектуалног надмудривања, који се у пракси своди на демонстрацију непрофесионалности и бахатог односа према синдикату и темама од значаја за запослене. Посебно рецимо о теми задужења службеног оружја и раздуживања опреме приликом одласка у пензију.
Исти однос постоји и од стране Луке Чаушића, в.д. начелника Сектора за ванредне ситуације, као и секретара Министарства Вељка Одаловића,
који такође није нашао време да прими синдикат са темама које су достављене.
Зато што указујемо на оно што други синдикати углавном прећуткују. Кад истина постане јавна — проблем више не може да се гура под тепих.
Закључак и поглед у 2026. годину
2025. година није била година појединачних пропуста, већ година у којој су се јасно виделе последице системског игнорисања проблема.
Преломна је јер је показала да се истина више не може држати под контролом ћутања.
У 2026. години Слога ће:
- инсистирати на транспарентним систематизацијама и распоређивањима;
- захтевати приступ свим актима који утичу на радноправни статус запослених, посебно основном Правилнику;
- штитити узбуњиваче и супротстављати се одмазди;
- захтевати законито и пропорционално поступање полиције на протестима и јавним окупљањима;
- инсистирати на институционалном дијалогу и састанцима са министром и руководиоцима МУП-а као минимуму нормалног односа.
Слога остаје на истој линији:
боље је бити непожељан и говорити истину, него прихваћен и ћутати.
Боље и то, него продати веру за вечеру — зарад фотеље, функције или привилегије — и постати саучесник ћутања над оним што је очигледно и штетно по друштво, службу и запослене.
Срећна и успешна 2026. година — свима који још верују да синдикат постоји због радника, а не због привилегија и функција.
