У Министарству унутрашњих послова покренут је дисциплински поступак против заменика председника и потпредседника Синдиката полиције Слога, Драгана Жебељана, уз тврдњу да је 19. маја 2025. године „самовољно напустио радно место“ након извршеног гађања из ватреног оружја. Иницијативу је потписао управо начелник одељења Михаило Маринковић, који је тај навод и пласирао као тешку повреду службене дужности.
2025-06-04 Inicijativa_Redacted
Међутим, када је исти тај начелник пред дисциплинским старешином дао исказ у својству сведока, под пуном кривичном и моралном одговорношћу, и тај записник својеручно потписао, испоставило се да не уме да објасни ни где је он сам био тог дана, када се вратио у канцеларију, па чак ни да ли се уопште враћао после теренског ангажовања у Београду.
И ту почиње права прича — не о дисциплини, већ о лицемерју.
На питање Жебељана када се спорног дана начелник вратио у канцеларију, пуковник Маринковић каже:
„Немам одговор.“
На питање да ли је тачно да је после уништавања ЕОР отишао кући и да се више није враћао у канцеларију:
„Не сећам се.“
Али најпогубнији део његовог исказа није чак ни то.
На директно питање којим актом је уопште дефинисано радно место на ком запослени врши рад, као и где је место рада, начелник одговара:
„Нема акт.“
А на додатно питање Жебељана да ли уопште постоји одлука којом је дефинисано место рада, каже:
„Не знам да постоји таква одлука.“
И сада долазимо до суштине апсурда.
Ако начелник не зна којим актом је дефинисано радно место, ако не зна где је формално место рада, ако не зна да ли постоји одлука о месту рада, како онда са таквом сигурношћу тврди да је Жебељан после гађања из пиштоља „самовољно напустио радно место“?
Да би неко напустио радно место, морало би најпре да буде неспорно шта је то радно место и где се оно налази.
У овом случају, по сопственом исказу начелника, тај кључни елемент није му ни познат.
Непознато радно место + непознато место рада = немогуће самовољно напуштање.
Другим речима, дисциплинска пријава је поднета за напуштање нечега што сам подносилац не уме ни правно ни фактички да дефинише.
То више није само контрадикторност. То је правна празнина претворена у средство обрачуна са синдикалцем.
Апсурд постаје још већи када се у истом исказу потврђује да је Жебељану за тај дан исплаћен пун фонд од 8 сати рада, а да је ту евиденцију потписао исти начелник Маринковић, пуковник полиције.
Дакле, када треба обрачунати зараду — све је уредно, законито и потписано.
Када треба дисциплински гонити синдикалног функционера — исти тај дан одједном постаје „самовољно напуштање радног места“.
Још упадљивије је што се одговорност за евиденцију присутности и обрачун сати вешто пребацује на заменика начелника одељења и на начелника управе Бранка Јаснића, док начелник одељења у целој конструкцији испада пуки посматрач, неко ко, рекло би се, само формално ставља потпис, али не зна ни шта потписује, ни где је радно место које наводно штити.
Као у култној сцени Балкан експреса:
„Јеси ли ти музичар?“
– „Нисам.“
„Ниси?“
– „Јесам.“
Овде је то добило институционалну верзију:
„Маринковићу знате ли где је радно место?“
„Немам акт.“
„Знате ли где је место рада?“
„Не знам.“
„Али знате да је Жебељан отишао?“
„Знам.“
„Где сте Ви, начелниче, били тога дана?“
„Немам одговор.“
„Да ли сте се вратили у канцеларију?“
„Немам одговор.“
„Да ли сте Ви отишли кући пре краја радног времена?“
„Немам одговор.“
Иронија је потпуна јер су, за разлику од начелниковог „магловитог“ сећања, његов заменик и други сведок били знатно прецизнији: обојица су потврдили да се начелник није вратио у канцеларију до истека радног времена, дакле управо оно за шта се сада терети Жебељан.
Када једно исто понашање код руководиоца не постоји ни у памћењу, а код синдикалног представника постаје основ за дисциплински прогон, онда више не говоримо о примени правила — већ о правилима која важе само за неподобне.
2026-03-30 Izjava na zapisnik MM_Redacted
Случај Драгана Жебељана зато превазилази оквир једног предмета. Он отвара суштинско питање:
да ли се у МУП-у дисциплински поступци воде ради заштите службе или ради обрачуна са синдикалним гласовима који не пристају на ћутање?
Јер када начелник не зна где је он био, шта је радио, да ли је и када отишао кући, не зна где је радно место Жебељана, не зна ни којим је актом дефинисано, али до детаља зна где је био синдикалац кога је пријавио, онда то више није доказни поступак.
То отвара озбиљно питање кредибилитета, расуђивања и професионалне доследности руководиоца који једна правила примењује на себе, а сасвим друга на синдикалне представнике.
Истовремено, не може се занемарити ни питање здравствене бриге. Ако руководилац у службеном поступку не памти где је био, када се вратио, да ли се уопште враћао, нити зна којим је актом дефинисано радно место за које тврди да је напуштено, онда је сасвим легитимно запитати се да ли је потребно посветити већу пажњу његовом здравственом стању и способности да поуздано руководи одељењем.
Јер, ако је у питању стварни проблем са памћењем, онда је то пре свега питање одговорности службе према сопственом руководиоцу. А ако није, онда остаје много теже питање — зашто се оно што не важи за начелника, примењује као најтежа повреда службене дужности када је у питању синдикални представник.
Или је, можда, све ово само институционална сатира у режији оних који мисле да функција може заменити правду и истину.
Ваш комантар на чланак: