Куповина времена туђим достојанством:
Случај пензионисаног инспектора Предрага Симоновића већ годинама потреса све нас који очекујемо правду и постао је један од најупечатљивијих примера како институционални мобинг може да траје годинама, док жртва правду тражи кроз дуг и исцрпљујући судски поступак. Симоновић је, према правоснажној пресуди Апелационог суда, годинама трпео злостављање на раду унутар МУП-а, због чега је држава обавезана да му исплати значајну накнаду нематеријалне штете, као и судске трошкове, у укупном износу од око милион динара. Ипак, уместо да овај случај послужи као опомена систему и повод за утврђивање личне одговорности, поступак је ушао у нову фазу – чека се одлука Врховног суда по ревизији коју је изјавио МУП.
Управо то чекање данас постаје централно питање. Док решење Врховног суда још није достављено странкама, у јавности остаје снажан утисак да је ревизија у овом предмету искоришћена пре свега као средство одуговлачења и куповине времена на штету Симоновића.
Ревизија без правног основа
Проблем, међутим, није само у чињеници да је уложен ванредни правни лек, већ у основаној сумњи да је унапред било јасно да за такав потез нема стварног правног основа. Реч је о новчаном потраживању у спору поводом мобинга, у коме је и по Закону о парничном поступку и по устаљеној пракси Врховног суда познато да ревизија, по правилу, није дозвољена испод законом прописаног цензуса. Управо зато се оправдано поставља питање ко је унутар МУП-а, пре свега у Управи за људске ресурсе, проценио да се ипак иде на ревизију, иако је и правницима почетницима јасно да такав правни лек служи пре свега за добијање времена.
Не желимо да верујемо да у Управи за људске ресурсе седе нестручни људи који не познају основна правила Закона о парничном поступку. Много је опаснија сумња да је реч о послушном механизму који, по политичком диктату или унутрашњем налогу, свесно користи и недозвољене правне лекове како би се бившем члану Синдиката полиције Слога Предрагу Симоновићу наносила већ утврђена и нова штета – временом, неизвесношћу и додатним трошковима.
Јер, уместо да после правоснажне пресуде покаже институционалну зрелост, изврши оно што је суд наложио и отвори питање унутрашње одговорности, МУП је искористио и последњи ванредни правни лек. Последица је јасна – случај који траје годинама додатно је продужен, оштећени и даље чека пуну сатисфакцију, а јавност још нема увид ни у део пресуде који налаже њено објављивање у медијима са националном покривеношћу.
Нема одговорних, нема регресног поступка
Посебну тежину целом предмету даје питање одговорности Невенка Марића, некадашњег начелника Полицијске управе у Новом Саду, о чијој је улози у овом случају Синдикат полиције Слога већ више пута писао. Управо зато је још раније од министра затражена информација да ли ће МУП, након правоснажне пресуде, покренути регресни поступак против Невенка Марића и других одговорних лица, како штета не би пала искључиво на терет буџета и грађана Србије.
До данас, међутим, јавност није добила одговор да ли је било која радња у том правцу предузета. Због тога се утисак о одуговлачењу не односи само на ревизију пред Врховним судом, већ на ширу стратегију институционалног избегавања одговорности – од улагања ванредног правног лека за који се сумња да је од почетка био недозвољен, преко неизвршавања дела пресуде који се односи на јавно објављивање, до ћутања о личној имовинској одговорности оних који су до штете довели.
Ако држава користи свако процесно средство да добије још времена, а истовремено не показује ни минимум спремности да одговорност персонализује, онда се оправдано поставља питање: да ли ревизија у овом случају служи праву – или заштити Невенка Марића и других руководилаца од последица сопственог поступања?
Руководиоци знају све о мобингу
Посебну горчину овом случају даје чињеница да полицијски службеници и руководиоци у МУП-у имају обавезу редовних годишњих провера знања, у којима је једна од важних области управо познавање прописа о спречавању злостављања на раду и обавезама руководиоца у превенцији мобинга. На папиру, тај део система функционише беспрекорно: руководиоци успешно показују знање, препознају појмове, на тестовима знају шта је забрањено понашање и које су последице по достојанство запосленог.
Пракса показује супротно
Међутим, пракса показује потпуно супротну слику. Уместо да штите људе од интегритета, професионалце и оне који имају храбрости да укажу на неправилности, поједини руководиоци управо такве људе претварају у мете мобинга, притисака и институционалног исцрпљивања. Још је опасније што систем такве кадрове не санкционише, већ их, као у случају Невенка Марића, за кога је суд утврдио допринос мобингу, наставља да штити и распоређује на највише руководеће позиције.
Тако се шаље поражавајућа порука целом систему: није проблем ако мобингујете, већ само ако нисте довољно политички или хијерархијски заштићени.
Уместо да се после правоснажне пресуде покрене регресни поступак и да штету сносе они који су је проузроковали, МУП је већ исплатио око милион динара из буџета, а сада се, по свему судећи, наставља и злоупотреба закона кроз подношење захтева за ревизију без реалног правног основа — само ради „цеђења суве дреновине“ и добијања још мало времена.
То више није питање само једног радног спора. То је слика система у коме се знање о мобингу проверава на тесту, док се у стварности награђују управо они који су, по судским утврђењима, том мобингу допринели.
Зато се као питање јавног интереса директно намеће и питање за министра унутрашњих послова Ивицу Дачића: уколико Врховни суд одбије ревизију МУП-а, да ли министарство коначно планира да покрене регресни поступак и утврди личну одговорност мобера који је већ нанео штету буџету МУП-а, или ће, по већ виђеном моделу у систему, лице за које је суд утврдио да је допринело мобингу поново бити награђено новим напредовањем, уместо санкционисано?
Јавност има право да зна да ли се у МУП-у кажњавају они који наносе штету систему и буџету, или се, напротив, управо такви кадрови чувају за још више функције и већи утицај, или ново злостављање на раду.
Док се решење Врховног суда још чека на уручење, случај Симоновић остаје много више од појединачног спора. Он је огледало односа МУП-а према жртвама мобинга, према буџетском новцу и, што је најважније, према одговорности сопствених руководилаца.
Повезано: