Кадровски колапс у МУП-у: Помоћна полиција никад није заживела, пензионери одбијају да се врате у службу, млади беже – а министар демантује без одговора ко онда тражи подизање старосне границе

(Наставак текста „Полицајци страхују од подизања старосне границе – док млади беже од МУП-а“)

🛑 Србија улази у опасан период – полиција непопуњена, МУП без стратегије и без дијалога

Србија улази у најозбиљнију кадровску кризу у историји модерне полиције. Док хиљаде полицајаца последњих година одлазе у редовну и инвалидску пензију, систем нема адекватне људе, нема резерву и нема стратегију како да превазиђе наступајући колапс.

Проблем се гура под тепих, а носиоци одговорности избегавају разговор.

Поставља се питање: ко ће за неколико година уопште квалитетно радити посао полицајца?

👮‍♂️ Од резервног састава до „помоћне полиције“ која никада није профункционисала

Негде после 2000. године Србија је имала резервни састав полиције који је био реалан, употребљив и проверен механизам попуне. Младићи из цивилства који су прошли обуку, могли су да буду укључени у систем кад год је то било потребно. Тако је и рађено све до доношења важећег Закона о полицији.

После 2000. године, доласком „демократије“ резервни састав је укинут. Законодавство је касније формално установило помоћну полицију, али је тај модел остао мртво слово на папиру – у пракси није заживео, а политичка воља да се заиста реши проблем попуне кадрова био је неадекватан.

Данас – ни резерве, ни помоћне полиције, ни јасног програма попуне. Само хронични мањак људи који већ сада погоди најосетљивије делове система.

🧭 Млади беже од полиције: политички притисци, ниске плате, неизвесност

Млади се више не опредељују за посао у полицији. То није случајност – то је последица:

• ниског материјалног положаја,
• сталних политичких притисака,
• стагнације и изостанка јасне каријере и напредовања,
• осећаја да систем не штити оне који савесно раде свој посао.

За младе генерације полиција више није симбол сигурности, већ професија у којој су ризици велики, а награда и задовољство на раду никакво.

🧱 Изостала смена генерација: нови полицајци нису имали од кога да науче занат

Један од највећих, а најређе јавно изговорених проблема јесте да је изостала права смена генерација у полицији.

Млади полицајци и будући инспектори нису имали прилику да уче од искуснијих колега, јер је велики број њих напустио службу, отишао у пензију или се повукао због здравља и разочарања. Раније се полицијски занат стицао годинама, уз старије полицајце који су преносили знање, технике, психологију посла и оно најважније – искуство.

Данас тога готово да нема.
Систем је младе гурнуо у ватру, без учитеља и без ослонца. Многи су сагорели и траже други посао.

Грађани то већ примећују. На друштвеним мрежама, али и у личним разговорима све чешће се појављују оптужбе да су полицајци и инспектори „у дилу са криминалцима“ или да „раде по налогу локалних моћника“.

Истина је да већина младих кадрова није корумпирана, већ несигурна, недовољно обучена и препуштена сама себи.

Данас имамо апсурд: „вође патрола“ постају полицајци са годину дана службе – нешто што је некада било незамисливо. Недостатак искуства производи несигурност, а несигуран полицајац тешко може да буде оперативан, нарочито у времену када је политика увукла прсте у сваки сегмент система и када „свако има некога“.

Полицајци знају да су незаштићени и од руководилаца и од локалних моћника и од криминалаца, па многи једноставно не желе да себи стварају проблеме, свесни да иза њих – кад загусти – не стоји нико. Зато полицајци окрећу главу, или прибегавају насиљу када им се укаже прилика, да избаце бес из себе. Тада страдају грађани.

🕰️ Пензионери се позивају да се врате – али већина одбија

Уместо нових квалитетних кадрова, МУП покушава да закрпи рупе тако што нуди повратак пензионисаним полицајцима. Али већина не жели да се врати.

Разлог је болан, али једноставан:
систем који су напустили био је лош, а данас је још гори.

Плата је ниска, ризици су огромни, а поверење у руководство је на најнижој тачки у последњих двадесет година. Многи пензионери су огорчени на начин на који су третирани током службе и не виде ни професионални ни лични разлог да се враћају. Шта више огорчени су на руководиоце и узменирени на саму помисо да се врате у службу.

❓ Министар демантује – али је нејасно ко предлаже подизање старосне границе

Након што је Синдикат полиције Слога упозорио на опасност од подизања старосне границе за одлазак у пензију, министар унутрашњих послова Ивица Дачић је лично демантовао да је он предлагао такву меру и оценио да су тврдње овог синдиката о његовој умешаности у подизање границе за пензионисање „нетачне“.

Међутим, оно што није рекао говори више од онога што јесте:
није нам објашњено ко онда стоји иза иницијативе за подизање старосне границе, која се већ дуже време провлачи унутар система и делом у јавности.

Ако министар није предлагао и није умешан – ко јесте? Да ли то значи да кадровску политику МУП-а диктира неко други? Да ли се одлуке кроје ван институција? И ко онда заиста управља МУП и полицијом?

То су питања на која министар није дао одговор, и управо зато расте сумња и незадовољство међу запосленима.

🚫 Без дијалога са Слогом – избегавање отвореног разговора

Додатно забрињава и чињеница да министар Дачић месецима не налази времена, воље или интересовања да позове
Синдикат полиције Слога на састанак.

Дијалог изостаје. Разговор изостаје. Одговорност изостаје.

Ствара се јасан утисак да министар не жели да отвара теме које су од животне важности за полицијске службенике и грађане – од кадровске кризе, преко обуке, до система заштите полицајаца на терену.
Тако се не води систем који је стуб државне безбедности. 

📉 Ко води кадровску политику у МУП-у?

Данас се Србија налази у потпуно парадоксалној ситуацији:

• нема резервног састава полиције,
• нема функционалне помоћне полиције,
• нема довољно младих кадета,
• нема обучених наследника који су учили од старијих,
• пензионери не желе да се враћају у службу,
• полицајци масовно одлазе из службе,
• извршиоци и руководиоци незадовољни,
• министар демантује путем порука,
• а нико не објашњава шта је план нити жели да седне за столом.

Зато постављамо најлогичније питање у овој кризи:

Ко уопште управља кадровском политиком МУП-а – и постоји ли план за опстанак полицијског система? Или се чека неки нови министар и врућ кромпир у рукама.

📢 Синдикат полиције Слога зове на дијалог, хитну стратегију и акцију

Од министра унутрашњих послова очекујемо:

• да под хитно позове Синдикат полиције Слога на састанак и отвори дијалог,
• да јасно саопшти ко стоји иза иницијативе за подизање старосне границе,
• да представи стратегију кадровске попуне полиције,
• да објасни зашто помоћна полиција није заживела и да ли ће и када бити формирана,
• да јавно стане иза професионалних полицајаца и обезбеди им заштиту у раду на терену.

Без овога – систем ће наставити да се урушава.
А урушавање полиције значи урушавање безбедности државе.

🇷🇸 Када држава нема професионалне полицајце – појављују се опасне алтернативе

Када институције изгубе кадрове, углед и способност да обезбеде законитост, у свакој држави појављује се исти ризик: несистемске групе, параструктуре и политички блиске формације које би по потреби могле да преузму улогу коју треба да има искључиво полиција.

На то већ дуже време упозоравају бројни аналитичари, медији и организације које прате безбедносни сектор у Србији. У јавном простору све чешће се говори о могућности злоупотребе различитих група посебно плаћених криминалаца блиских власти, као и о појави „неформалних батинаша“ који би, у условима кризе и протеста, могли да се појаве у полицијском кордону, под фантомкама и без обележја.

То је сценарио који је виђен у разним историјским тренуцима – и који је увек био знак да држава више не рачуна на институције, већ на страх.

Управо зато је кадровски суноврат МУП-а толико опасан: када нема довољно обучених полицајаца, када генерације нису замењене, а систем се ослања на импровизацију – појављују се алтернативе које немају ни легитимитет ни законску улогу.

Синдикат полиције Слога зато још једном истиче: једина сила која сме да носи униформу полиције јесте – полиција. Било какво појављивање неформалних група у улози „подршке“ кордонима значило би урушавање уставног поретка, дестабилизацију државе и опасан сигнал да је институционални систем пред колапсом.

Србији су потребни обучени полицајци, а не импровизације. Србији је потребан закон, а не силеџијство. Србији је потребан дијалог, а не ћутање.

Док год МУП избегава разговор и крије кадровске и системске планове, страх од оваквих сценарија биће све већи – а поверење грађана све мање.