Београд, 08.02.2017. – Синдикат полиције Слога упутио је 07.07.2016.године захтев за одржавање састанка министра Небојше Стефановића и рањеног полицајца Саше Луковца. Ничим изазван, после готово седам месеци, одговор на захтев стигао је од државног секретара Милосава Миличковића.

У свом допису, господин Миличковић наводи да се Луковић није јављао на телефон, на који га је ваљда он позивао. Питамо се, зашто би се Луковић и одазвао на скривени број телефона. Захтев за састанак је упутио овај синдикат, а не Локовац лично. Ваљда је за очекивати да се састанак договори са представником синдиката, како је и затражено.

У класичној замени теза, када се тражи разлог да се састанак не одржи, после седам месеци добили смо више него неумесан одговор који се не може ни парафразирати.

Управо због тога, објављујемо га јавно, уз допис синдиката:

Да ли је господин Миличковић неупућен, и не зна да Министарство унутрашњих послова већ поседује комплетну документацију о Саши Луковцу, који је сасвим случајно или намерно још у радном односу. Дакле полицајац који је рањен на дужности.

О правим разлозима и мотивима оваквог акта недостојног потписа ма ког државног секретара па и господина Миличковића можемо само да нагађамо, али јасно је да је господин Миличковић понизио рањеног Луковца тиме што од њега тражи да се самостално или преко заступника у својству грађанина обрати Кабинету министра и наведе разлоге.

Занемарујући управо чињеницу да је господин Луковац одабрао овај синдикат да заступа његове интересе, али не каo грађанина већ као полицајца у радном односу рањеног на дужности.

Став министра Небојше Стефановића који одбија да се састане са рањеним полицајцем, довољно говори о њему самоме. Њега не интеесују проблеми обичног полицајца, малог човека који је био спреман да положи свој живот за Србију.

Али свима нама који носимо оружје и бринемо о држави и грађанима даје јасну поруку: “Ваша жртва и повреде на раду које задобијате служе политичарима за пропаганду уз снимање пред камерама и убирање политичких поена”. И све то уз чувену флоскулу: “Напад на полицајца је напад на државу.”

Министар би морао да има на уму да овакав безобзиран однос, занемаривање и вређање рањеног полицајца даје поруку свим осталим полицајцима. Свако здраворазуман ће то тумачити као сигнал да немају на кога да се ослоне.  Да не ризикују свој живот и здравље јер о њима нико не жели да брине, сем да се окористи у болници или не погребу.