Београд, 21.11.2023. – Након објављивања информације о забрињавајућој ситуацији у Самачком смештају Дурмиторска, где руководилац Наташа Милинчић не поштује радно време доласка и одласка са посла, запослени у том објекту отворено говоре о притиску који и даље трпе док овом синдикату уједно достављају занимљиве информације о самовољи и претњама којим су тек сада изложени.

И пре него што у наредном периоду будемо објављивали, све оно што нам доставате или нам указујете, било као запослени у СХ Дурмиторска или станари, објавићемо најпре писано обраћање Татјане Мировић, секретара овог синдиката која је и запослена у том објекту:

Татјана Мировић каже:

“До сада се нисам јавно обраћала поводом случаја мобинга и дискриминације које трпим. Сматрам да је дошло време, јер ме изједа савест размишљајући којико невиних људи трпи притисак, тортуру и претње само због страха којем су изложени. Или због тога што су сагледали истину и препознали о чему говорим, кроз шта пролазим.

Када кажем притисак, мислим на претње премештањем на Бежанијску косу, највећи Самчки смештај МУП у Београду, уцене од стране Наташе Милинчић према колегама са рецепције и собарицама из СХ Дурмиторска. Претњама премештајима из Дурмиторске на Бежанијску косу и разним другим манипулацијама, психичким малтретирањима.

Ево од како је Синдикат објавио неке информације о мом проблему са Милинчић она поставља питања запосленима да ли је била фер према њима, истичучи да не забораве шта је учинила за њих у неком моменту, када су рецимо каснили или имали потребу да раније изађу са посла или добију слободан дан. То што она свакодневно ради скраћено радно време, не узима у обзир. Њој се то толерише, мени као инвалиду када ме заболи кичма или врат, не. Ја морам на боловање, она не. Претњама и силом утиче на свест и шири и данас страх код запослених.

Резултат њеног рада да не кажем злостављања се одразио на више колега и колегиница који су одлучили напрасно да оду у пензију, како сами наводе, овакву тензију више не могу да трпе. Имена њихова нећу помињати из разлога јер су побегли, да би нашли мир.

Шта рећи за колегу којем није дозволила да седи у канцеларији, шта више за њега је формирала посебан регистратор а њега пунила разним белешкама које је писала или је приморавала запослене да о њему пишу. Тај колега је данас на Бежанијској коси.

Када сам почињала пре скоро 26 година да радим, била сам поносна што сам добила посао у институцији у МУП, сад ме је срамота због таквог руководиоца. Од када ми је она надређена, осећам се непожељно и одбачено, после толико година рада… Мада ни прва ни последња… Њој се може, она је руководилац, ја сам нико и ништа. Она им треба, ја више не.

Рад сам почела од нуле, као спремачица, собарица, точилац пића, касир, кухињски евидентичар, административни радник у благајни, све сама својим радом, без потезања неких веза као у данашње време. Без партијских књижица и осталих начина која се косе са мојим моралним начелом. Доласком у Самачки смештај Дурмитрска остала сам без радних задатака. Као неподобна и непотребна због свог здравственог проблема. Неко ће рећи да сам доста одсуствовала са посла, тако је. Јесам. Одсуствовал асам јер сам изгубила сврху постојања и рада, смисао живота. Умара ме 8 часовно седење без радних задатака. Од тога ми се здравствено стање погоршава. Остављена сам Милинчић на располагање, господарици живота и смрти, госодарици моје судбине. Али дошло је време да јавно кажем НЕ!

Како рече једна моја колегиница, са којом сам почела да радим давне 1997 године: “Тања била си болесна и кад си почињала да радиш. МУП је требао да води рачуна кога прима на која радна места”. Е па колегинице, да ти одговорим сада јавно: “Мој здравствени проблем може свакоме да се деси, кад се најмање надаш. Легнеш здрав, устанеш са најгором ноћном мором! Колико сам само гајби пива, воде и сокова пренела сама својим рукама, ни један мушкарац не би могао. Радила сам на макишу по 20 сати 2,5 године, кад год би неки објекат остајао без евидентичара и благајника, ја сам слата да исправљам и доводим у ред.То може потврдити сви моји надређени, верујем да смеју и да се не плаше.”

Причају, неке су се колегинице жалиле јер сам добила премештај са државног на полицијског службеника. А не питају се како су сви други и по ком основу одабрани за распоређивање, који су критеријуми тада били. И онда као награду, за све оно добро учињено, као бригу за здравље и помоћ добијем премештај у смештај, где ме третирају као људски отпад који је тотално неупотребљив.

Од начелнице Љиљане Павић Стојковић до данашње Гордане Ђукић и Маријане Ђуровић, Срђана Стојановића…на крају, целог тадашњег Одсека за смештај доживљавам прогон и игнорисање. Мобинг празног стола.

Можда руководиоци нису обучени и не знају како треба поступати са лицима која имају инвалидитет. Нећу да грешим душу можда и не знају да су ми ускратили једини вид задовољства, љубав према послу, поред моје надљудске борбе да останем на ногама. Или кога то брига.

Неко је тако одлучио, чини ми се због синдикалног деловања и моје реторичке способности и говора истине у лице, без страха од одмазде. Е, сад је изгледа дошао крајњи моменат када су ударили на мене и људе блиске мени. Коначно су успели да ми тотално наруше здравље учесталим доживљавањем стресова, али не и вољу за борбом за живот и правду!

Јавно кажем, макар ми задње било, јер ја сам највредније изгубила, здравље! У оваквом нарушеном систему државе, где немаш права ни као човек, а камоли као радник, борба је једино што остаје. Свесна да се борим са ветрењачама у систему којем влада закон ћутања и закон јачег.

Спремна сам на најгори могући сценарио, али нећу дозволити да ми се одузме једино вредно а то је осећај за правду и достојанство, као што рекох, сем живота немам шта више да изгубим!

А ако је некоме и по вољи, не морам више ни живети. Овакав живот ми није потребан. Али осмех са лица ми нико не може скинути, ма колико у себи патила!

А, ви остали се запитајте да ли ћете и даље трпети бич и тортуру или ћете доћи не дај боже, у ситуацију да вам се здравље тотално наруши од гутања кнедли и удовољавању нечијих хирова, док живите на ивици егзистенције и кукате међусобно како не можете више да издржите.”

Татјана Мировић
Секретар синдиката полиције Слога

Како је Наташа Милинчић и даље наставила да не поштује радно време и да од запослених тражи да јој обезбеђују место за паркирање њеног приватног возила, на месту које није намењено за паркирање, овај синдикат је од Министарства унутрашњих послова затражио следеће информације:

• Доставити копију евиденције о присутности на раду, Наташе Милинчић руководиоца у Самачком смештају Дурмиторска у Београду из Одељења за организовање смештаја, Управе за опште послове, Сектора за логистику. Тражена евиденција се односи на 2020, 2021, 2022, 2023.годину.
• Доставити решење, одобрење или било који други правни акт који се односи на лично право Наташе Милинчић да ради скраћено радно време (најчешће од 9 до 13 часова) у односу на друге запослене, или правни акт (решење или одобрење) који се односи на њен рад од куће.
• Доставити захтев Наташе Миличнчић упућен Министарству унутраших послова који се односи на захтев да јој се омогући паркирање њеног приватног возила, ван паркиг места, у пролазу поред степеништа (пожарни пут) између зграде Самачког смештаја Дурмиторска 11 до 15 у Београду. Доставити и одобрење МУП, за наведени захтев, уколико постоји.
• Доставити акт из којег се може видети по ком основу, имајући у виду опис послова, су рецепционари у обавези да за приватне потребе чувају приступ уличном улазу у зграду (пожарни пут) ради паркирања приватног возила Наташе Милинчић и по ком основу се на том месту не могу парикрати службена возила МУП, односно ко одлучује о предности паркирања приватног возила у односу на службено возило МУП?
• По ком правном основу, имајући у виду опис послова намештеника који то не прописује, рецепционари врше легитимисање грађана, ОСЛ или других запослених у МУП који долазе у посету станарима Самачког смештаја? Доставити правни акт који то прописује.

П.С. Ево и у време објављивања овог чланка у 14:30 часова Наташа Милинчић није на свом радном месту. Отишла је. Где? Можда то зна њен непосредни руководилац, ако га то занима…

Нас свакако занима јер и за ниже руководиоце постоји обавеза поштовања радног времена, или не?

Наставић се…